Grajf: Jasenovac - pakao na zemlji

"Istorija ubijenih u Jasenovcu nije samo istorija smrti, već istorija o zverstvima, zlu, sadizmu i nečoveštvu", kaže izraelski istoričar, profesor Gideon Grajf. O svom dugogodišnjem istraživanju, zločinima koji su počinjeni tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, govori autor knjige "Jasenovac, Aušvic Balkana" i odskora predsednik Međunarodne komisije za stradanje svih naroda u Srebrenici i okolnim mestima u periodu od 1992-1995. godine. Profesor Grajf eksluzivni intervju dao je našem novinaru Miroslavu Karlici.

Na prostoru nekadašnje Jugoslavije čini se da je u toku novi, poseban rat, tzv. rat sećanja. Na delu su pokušaji revizije, ponovnog pisanja istorije, rehabilitacija zločinaca, umanjivanje broja žrtava i sveukupnog stradanja iz tog vremena.

Izraelski istoričar prof. dr Gideon Grajf je jedan od onih, koji se već godinama odlučno suprotstavljaju tim pojavama.

Autor je obimne monografije Jasenovac, Aušvic Balkana i jedan je od organizatora veoma zapažene izložbe o Jasenovcu u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Profesor Grajf je nedavno, od strane predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, odlikovan visokim priznanjem, Zlatnom medaljom za zasluge.

 Mnogo ste vremena posvetili istraživanjima zločina u Jasenovcu, kako ste se odlučili za to?

Oduvek su me privlačili delovi istorije koji nisu dovoljno istraženi ili nisu istraženi u celini, kao npr. moje prethodno veliko istraživanje o sondokomandi jedinica u logoru u Aušvic Birkenauu. To je bilo potpuno nepoznato, nedovoljno istraženo. Kada sam otkrio Jasenovac, kao jedan od logora za istrebljenje tokom Drugog svetskog rata, on je bio potpuno nepoznat. I to je za mene, kao istoričara bio veliki izazov. Srećan sam što sam odabrao tu temu i nadam se da je Jasenovac sada mnogo poznatiji nego ranije.

 Kada ste prvi put čuli za Jasenovac?

U Izraelskom nacionalnom muzeju Jad Vašem, u velikoj Dvorani sećanja, na zemlji su napisana imena glavnih koncentracionih logora za istrebljenje, a jedan od tih logora je Jasenovac. Još kao dete posetio sam Jad Vašem i tamo sam prvi put saznao za Jasenovac. Bilo je to pre oko 50 godina, a možda i više. Ali, tada mi to nije puno značilo, bilo je to samo ime.

 U kojoj meri je Jasenovac danas poznat u svetu?

Mislim da većina ljudi nije nikada čula za to mesto. Mislim da je razlog za to, ako ga uporedimo sa ostalim logorima, što njime nisu upravljali Nemci, nego Hrvati, koji su bili manje poznati.

 Svedoci smo procesa revizije istorije, kako možemo da sprečimo taj proces?

Pre svega, dozvolite mi da naglasim da je svaki revizionizam iskrivljavanje, poricanje prošlosti, ponovno ubijanje žrtava. Prvo je bilo njihovo fizičko ubijanje, a sada ubijanje sećanja, tako da je i to zločin. Jedan od ciljeva moje knjige je da doprinese autentičnom istorijskom opisu, da postane sredstvo protiv poricanja, revizionizma, protiv svakog iskrivljavanja istorije. Istorija je nauka kao i matematika, biologija, fizika...mi imamo činjenice, i ne možemo ih menjati, ne možemo ih počistiti pod tepih. Istorija je nauka, a ja sam naučnik.

 Imamo i primera pokušaja umanjivanja broja žrtava u Jasenovcu, Aušvicu... kako to komentarišete?

Ponoviću, to je zločin, jer umanjivanjem broja žrtava vi ih ponovo ubijate. Mi to ne možemo učiniti. Imamo moralnu obavezu prema stotinama hiljada ubijenih ljudi, Srba, Jevreja, Roma i drugih nevinih ljudi koji su bili mučeni, ponižavani i ubijani u Jasenovcu, koji je bio ogroman lanac logora. To nije bilo jedno mesto, to je bila velika teritorija od 240 kvadratnih kilometara, pakao na zemlji. Oni su svi ubijeni i mi ne možemo umanjiti njihov broj, jer je to deo istorije.

 Prema Vašem mišljenju, kakva je razlika između Jasenovca i Aušvica?

Dozvolite mi da kažem prvo o načinu njihovog ubijanja. Nemci su težili tome da sačuvaju „čiste ruke", tako da su ubijanja u nemačkim koncentracionim logorima bila „sterilna", u stilu „bolje je ne doticati žrtvu". Bolje je ugušiti u koncentracionim logorima i ne gledati to ako ne morate. Bilo je to bolje nego kada su u početku, pre uvođenja gasnih komora bili u fizičkom dodiru sa žrtvama. U gasnim komorama žrtve su ugušivane polako, i niste morali da budete u fizičkom kontaktu sa njima. Ustaše u Jasenovcu i drugim hrvatskim logorima voleli su fizički dodir sa žrtvama, voleli su da vide krv na telu, na svojoj uniformi, uživali su u ubijanju. Za njih je to bila zabava, predstava, bili su srećni u tome. Nemci su bili mnogo hladniji, sterilniji, za razliku od ustaša koji su bili više varvari, primitivni, i to veoma.

O Kusturici, Holivudu, Srebrenici i drugim zanimljivim temama sa profesorom Grajfom, u nastavku intervjua u video prilogu (gore).

broj komentara 0 pošalji komentar