Татјана Чорниј, глумица, редитељ и музичар

Поред филмске, музичке и позоришне сцене, свестрано талентована Татјана Чорниј се појавила и у улози редитеља Нушићеве „Госпође министарке“ у Торонту, у априлу и септембру ове године, а до краја године ће изаћи први албум музичке групе Red Кaravan, у којој свира и пева. Тренутно ради у школи за укулеле Uschool (uschool.ca), коју води Мелани Дон (Melanie Doane), добитник Juno награде. Тања никад не мирује, само је питање у ком је тренутку више ангажована њена драмска, а у ком музичка уметничка персона.

Рођена је и одрасла у Новом Саду, где је завршила средњу музичку школу и дипломирала глуму у класи Бора Драшковића. Играла је на позоришним даскама Српског народног позоришта у Новом Саду раме уз раме са глумачким величинама какви су Мира Бањац и Тихомир Станић (Опасне везе), Јасна Ђуричић и Борис Исаковић (Поп Ћира и поп Спира), Радослав Миленковић (Путујуће позориште Шопаловић), а први професионални ангажман јој је био у Сомбору у представи Јагоша Марковића Декамерон, дан раније. Била је стални члан Српског народног позоришта у Новом Саду, у које су је примили одмах после дипломског, и најмлађи стално запослени члан у историји тог позоришта. Иако се определила за студије глуме, страст коју осећа према музици је никада није напустила. Зато је природно што је музика често интегрални део њеног глумачког рада.

 САН: Музика се увек неговала у Вашој породици, а Ваш отац је имао пресудну улогу у развијању те љубави. Реците нам нешто више о својој породици и како је избор пао управо на хармонику.

Одрасла сам у породици где се стално певало и веселило. Мамин глас ме је смиривао док сам у касне сате, поспана, шћућурена у њеном крилу, слушала звонко певање задовољне дружине. Уз тату сам заволела вишегласје. Имао је прелеп, звонки баритон, волео је да се шали, весели и пева, а и да свира усну хармонику. Рано је страст према музици пренео на мене и дао ми мој први инструмент: усну хармонику. Родитељи су купили хармонику за мог старијег брата, који се, игром случаја, ипак није уписао у музичку школу. Седам година касније је на мене дошао ред. Тата ме је научио да свирам мој први инструмент, а мамина упорност је заслужна за моје успешно завршавање музичке школе.

 САН: У Вашем животу су се неке одлуке саме наметале. Чак и када сте позвани да, без пријемног испита, студирате хармонику у Москви, Ви сте се ипак одлучили за глуму.

Мој велики сан да студирам хармонику у Москви, и поред подршке родитеља, није успео због финансијске ситуације оне тешке 1992. године. У исто време сам се у драмској секцији ђачког дома у Крагујевцу, где сам завршила средњу музичку школу, опробала у глуми и схватила да, иако стидљива, поседујем потребан таленат и темперамент. Следећи корак је био природан: са хармоником у срцу сам се ужурбано припремала за пријемни на студије глуме. Нова врата света уметности су ми се широм отворила. Била сам примљена из првог покушаја, што ме је додатно уверило у то да ми је глума судбински намењена.

 САН: На студијама глуме сте добили могућност да изразите себе на нови начин. Како је тај период, а посебно успех дипломске представе, изградио Вашу уметничку личност?

Бивање на сцени кроз реч и покрет (а не само ноте), коришћење сопственог тела као инструмента, а не скривање иза хармонике, „немилосрдност сцене" (како је често говорио мој проф. Боро Драшковић), непосредност и искреност коју она тражи - у великој мери су ме отворили и проширили мој креативни израз. Уживала сам да, инспирисана речју, креирам животе и приче, да користим језик и тело уместо прстореда и хармонике. Моја дипломска представа „То" (по књизи „Добро дрво" Шела Силверстејна) је била приказ те бескрајне разиграности на коју ме је инспирисала глума. Стални ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду ми је понуђен управо захваљујући дипломској представи, коју сам одиграла на њиховој камерној сцени. Ову необичну монодраму, која у себи има више покрета и музике него речи, извела сам још једном на фестивалу монодраме Позориште једног глумца у Никшићу.

 САН: Оно што се деведестих година дешавало у бившој Југославији довело је до одласка младих из земље. Али, за велики број људи је живот у расејању отворио врата у свет до тада незамисливих могућности. Да ли је то био и Ваш случај?

Јесте. И поред многих успона и падова у прилагођавању новој култури и језику, захвална сам тој неочекиваној промени на свом животном путу. Испрва сам због језика себе видела само као музичара. Музика је била језик који су сви разумели, тако да сам се спремала да овде упишем композицију. Пред пријемни за композицију, отишла сам у Бостон да се сретнем са драгим другом, редитељем Жанком Томићем, и десило се да сам била примљена на трогодишње бесплатне постдипломске студије глуме на Brandeis University. Уз бескрајну љубав и огромну финансијску подршку мог брата и родитеља, открила сам да је глума мој пут. Али, музику нисам напустила.

 САН: Да ли се и у коликој мери разликује рад у позоришту у Србији и у Северној Америци?

И те како! Код нас су сви чланови позоришне трупе много непосреднији и смелији него што је то овде случај. Током студирања у Бостону, веома брзо сам прошла кроз „ватрено крштење" што се тиче рада са партнером у сцени, а после пробе дијалога са колегом сам упозорена да сваки глумац ради само на свом лику и не сме никако да утиче на туђи рад. Прихватила сам такав начин рада, али и данас више задовољства налазим у радној атмосфери коју сам искусила у позориштима у Србији.

 САН: Какво је било Ваше искуство у Soulpepper Theatre Company, модерном позоришту у коме сте, као глумица и музичар, могли да се опробате у више техника уметничког изражавања?

То је било богато искуство, које је оставило лепе успомене. Имала сам уговор на три године као полазник програма Soulpepper Academy и била пресрећна јер је стална плата на дуже од месец дана за глумца у Канади реткост. Много сам научила о тимском стварању кроз рад у групи од десет уметника различитих струка: седам глумаца, дизајнер, редитељ и писац. Ту је било глуме, свирања, певања, компоновања, писања, кловновања, стварања разноразних кратких перформанса... Једна од мени омиљених представа, (re) Birth: E.E. Cummings in Song, добила је три Dora номинације за најбољи мјузикл ансамбл, дизајн и музичко вођство, а 2017. године смо је обновили и извели у Њујорку.

 САН: Рад на позоришној представи „Госпођа министарка" у Торонту је био ваш редитељски првенац. Имала сам част да будем мали део тог великог и племенитог пројекта. Како сте Ви доживели рад на представи?

Рад са трупом ме је у великој мери обогатио и промудрио на многим пољима. Било је захтевно, али је креативни процес са овом групом дивних људи великих срца, увек спремних на смех, био и веома забаван. Уживала сам гледајући како се рађају карактери у сваком од глумаца, како се глумци играју, како се шале и смехом испуњавају салу. Као део овог племенитог пројекта, много сам научила и о режији и о себи, и склопила нова дивна познанства. Изузетно сам захвална што ми је понуђено да режирам ову представу са овом поставом!

 САН: Ваш супруг Бојан Елез је такође уметник. Како два уметника уклапају своје обавезе и радно време? Која су ваша заједничка интересовања и како проводите слободно време?

Бојан и ја смо радознали уметници, маштовити, сличних интересовања, у којима се на неки начин допуњавамо: он је сликар, а ја волим визуелну уметност; он је бубњар, а ја волим перкусије, свирам хармонику, певам; он је редитељ, а ја сам глумица; он је писац, а ја композитор. Обоје волимо разне врсте музике, свирамо у истом бенду, Red Кaravan, а свако од нас има још по један бенд. Поред позоришта, волимо да гледамо добре филмове и серије. Бојана веома поштујем као колегу уметника и волим да чујем његово мишљење и савет. Увек имамо о нечему да причамо, било да је то уметност или трагање за вишим смислом и мудрошћу. Никада нам није досадно. Однедавно радимо на мом првом албуму. Он је вредни уметник незадрживе креативности, који ме много инспирише. Срећна сам и захвална што делим овај живот са таквим човеком.

 САН: Имала сам прилике да чујем музичку групу Red Кaravan, у којој и свирате и певате. Допада ми се симбиоза разних музичких и етно утицаја, а посебно Ваш несвакидашњи глас. Ко су чланови групе и какви су вам планови?

Red Karavan је развио занимљив и донекле необичан звук великим делом захваљујући инструментима које свирамо: две акустичне гитаре и понекад електрична, бас, ђембе, кахон, хармоника и два гласа, а понекад и више гласова. Бојан Шевић - Шева је писац песама, певач и свира акустичну гитару, Борис Давидовић свира акустичну и електричну гитару, Бранко Борас је на басу, Бојан Елез свира ђембе и кахон, и ја сам други глас и хармоника. А понекад сви запевамо! Част нам је била што смо по други пут позвани да свирамо у оквиру програма на коктел-журки Хуманитарне организације Мали свет Канада у мају ове године. Инспирисани подршком људи који су нас до сада чули, почели смо да радимо на стварању албума, који би требало да изађе ове године. Вежбамо и свирамо по Торонту. Чим уговоримо следећи наступ, јавићемо вам!

број коментара 0 Пошаљи коментар