Село моје лепше од Париза

"Мој супруг Владимир и ја смо одлучили да купимо кућу на селу и да се преселимо. Стан у центру града, Цвијићевој улици, ипак нисмо продали, да би деца имала где да станују када буду студирала. Живимо мирно и срећно, окружени природом и животињама, у селу Ражана између Дивчибара и Косјерића", почиње свој животопис иконописац Ванда Станојевић.

Ванда је иконописац. Дар за сликање наследила је од оца, чувеног академског сликара Мустафе Ибруља , који је годинама био ликовни уредник у сарајевској издавачкој кући Свјетлост.

Ванда је рођена у Сарајеву. Имала је 14 година када је априла 1992. године због рата морала да прекине школовање у Основној школи Бане Шурбат на Грбавици и напусти свој родни град. Избегла је код рођака Раје Галића у Кикинду где је завршила гимназију.

Мајка Снежаана остала је до краја 1992. због посла у Сарајеву - радила је и још увек ради у Дечијем програму Радио Сарајева, а Вандин отац је избегао у Италију где је убрзо преминуо.

Схватила је Ванда да мора сама да крчи свој животни пут. По завршеној гимназији дошла је из Кикинде на студије историје уметности у Београд, где је апсолвирала, истовремено радила и похађала школу иконописања у познатој радионици на Врачару, код Петра Билића. Ту је срела и супруга Владимира са којим је добила четворо деце, синове Милана и Марка и ћерке Софију и Марију.

Иако су обоје рођени и одрасли у граду, пре 9 година одлучили су да напусте Београд и да се одселе у село Ражану.

„Желели смо да нам деца живе у здравој средини - сејемо башту, имамо козе, кокошке, пса, мацу. Ни Влада ни ја нисмо запослени у некој фирми. По цели дан смо кући са децом, супруг брине о деци и животињама, а ја иконопишем. Не журимо ујутру на посао и не остављамо децу саму - лепо живимо и срећни смо људи. Наш син Милан већ је завршио основну школу и уписао се у средњу уметничку у Ужицу. Да му не бисмо изнајмљивали стан у Ужицу, одлучили смо да се преселимо у село Стапаре, удаљено од града десетак километара. Већ смо изнајмили кућу са пратећим објектима, воћњаком и баштом. Наша деца Милан, Марко и Софија су одлични ђаци, међу најбољима су у разреду. На ранг листи, када се пријавио у уметничку школу у Ужицу, Милан је био четврти.

Када повремено одемо код свекрве у Београд, деца једва чекају да се вратимо у село, да се играју са јарићима и мачићима.

Село Ражана, у коме смо до сада живели, има око стотину становника. Са њима се лепо слажемо. За ових десетак година живота на селу урадила сам два иконостаса за цркву у селима Дреновци и Годечево", каже за Програм за дијаспору РТС-а Ванда Станојевић.

број коментара 0 пошаљи коментар