Kojekuda

Rat. Reč koja već svojim zvučanjem puca poslednjim glasom u njoj. I ona stara izreka da „rat nikome nije brat“. Nikome, nikada i nigde. I svaki list lovora u vencu pobednika bremenit je žrtvama, krvlju i ranama, od kojih mnoge – i kada zacele – nikada ne prestaju da žigaju…

Rat nikoga ne ostavlja po strani. U njemu učestvuju svi i stradaju i najneviniji. Takav je rat. Malo koji prag zaobiđe. Svi koji su ga preživeli imaju svoju ratnu priču, makar nijedan kuršum ne čuli, nekmoli ispalili. I te ratne priče žive zauvek: u porodici, među rodbinom, prijateljima - i neprijateljima! - komšijama; u mestu odakle je neko i, neretko, otputuju sa njim i u neko drugo mesto... Preporuka ili pečat, zavisno ko ocenjuje, a svi se osećaju pozvanima da daju ocene, jer - rečeno je već - nema izuzetih kada je rat.

A ako je rat - kao što je kod nas bio Drugi svetski - osim odbrambeni i ideološki, građanski i bratoubilački, onda nije teško zamisliti sveopštu pometnju među narodom i pretenziju mnogih da baš oni budu pobednici - niko ne ratuje da bi izgubio. A pobednik je, uvek, samo jedan i on zato polaže pravo na pisanje istorije i sprovođenje pravde. I sa tim se počinje dok se rat još nije ohladio.

Priča koju ćete slušati odnosi se na period završetka Drugog svetskog rata, kada se mir već pomaljao na horizontu istorije i kada se znalo ko su pobednici, a ko pobeđeni. Prvi - silni i radosni, drugi - kivni i u strahu; prvi - znajući da još nije sasvim kraj, drugi - ipak ne gubeći nadu. Smutno vreme, u kome je mnogi čovek uzeo sebi za pravo da bude sudija, čak - Bog, i kada je jezičak na vagi nečije sudbine pomerao (bilo je dovoljno) tek nečiji upereni prst. Na sudu bez suđenja i sa unapred poznatom presudom i najsurovijom kaznom završili su mnogi - ne zato što su nešto radili, već zbog proste činjenice da nešto jesu, ili nisu, bili.

Tema prekih sudova, koje su u relativno kratkom periodu na kraju Drugog svetskog rata praktikovale nove, oslobodilačke vlasti u našoj zemlji, kao i tema likvidacije neistomišljenika i, po raznim osnovama, neprijatelja, i gotovo 75 godina kasnije i dalje je obavijena velom tajne. Nekada i jeze. Jer, iako potisnuto i skrajnuto, živi sećanje na nedela ljudi kojima su krvave, ratne godine izmenile svest i koji nisu imali mnogo obzira za pravdu po sebi, već su živeli za trenutak osvete. Ne pitajući se mnogo, ne razmišljajući previše. I da nikako ne izostavimo činjenicu - nije to specifičan slučaj u istoriji, već praksa ratnih pobednika. Svih ratova. Ko god da je pobednik.

Sa tim se slaže i Nebojša Jovanović, profesor sociologije u Gimnaziji u Smederevu, autor knjige „Smederevska samrtna jesen 1944" kojom je želeo da podseti na stradale u pobedničkom zanosu oslobodilaca.

Zabeležile Mirjana Nikić i Elizabeta Arsenović.

broj komentara 0 pošalji komentar
Kojekuda Kojekuda

Autor:
Autori: Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić

Emisija Radio Beograda 1 koja će vas, baš kako joj i naziv govori, voditi od Kelebije do Medveđe, od Bajine Bašte do Negotina - u seoca i gradove, u prošlost i budućnost, u stvarno i moguće. [ detaljnije ]