Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

U emisiji POZORIŠNE AKTUELNOSTI možete slušati osvrt Aleksandra Milosavljevića na predstave izvedene na 53. BITEF-u. Prvo će biti reči o delu pod nazivom „O mesu i betonu”, prema konceptu koreografa Lusijana Lara i u produkciji „Anti Status Kvo” kompanije iz Brazilije, a zatim o predstavi „Retke ptice” čiji su autori članovi trupe „Vuk za čoveka” iz Lila.

Autori predstave O mesu i betonu su svoj projekat definisali pojmom „koreografska instalacija", a to on uistinu i jeste bio - i instalacija i koreografski postavljeni performans koji nas ne ostavlja ravnodušnim. Performans se odigravao u hangaru u Dunavskoj ulici, a kao svojevrsnu inicijaciju valja shvatiti zahtev članova plesne kompanije da svaki gledalac, pre početka predstave, na glavu stavi papirnu kesu s prorezima za oči i nos. Posle dužeg čekanja, gledaocima prilaze članovi plesne trupe i pokretima ih pozivaju da im se pridruže u šetnji halom. Po rečima Aleksandra Milosavljevića: „Sve se odvijalo po utvrđenom obrascu; unapred je bilo definisano šta nam i kako valja činiti, pa i na kakav način ćemo se, rukovođeni uhodanim psihološkim mehanizmima, uključivati u akciju i postati njen deo. Subjektivne asocijacije su ovog kritičara vodile kroz priču o uniformisanosti koja rezultira otuđenjem, zatim kroz fragmente o đubrištu, ali ne onom koje je bilo inspiracija Leonidu Šejki, nego civilizaciji pretvorenoj u otpad koji nas, evo, truje. Kada je i to đubre od plastičnih flaša i sličnog otpada prosuto pred nas, akteri su započeli da plešu. Bila je to naizgled nekontrolisana, divlja, gotovo mahnita igra koja je u isti mah mogla da bude manifestacija i pobune, ali i izraz stanja duše podivljalog čoveka koji se vratio u stanje primata".

* * *

Predstava Retke ptice igrana je u cirkuskoj šatri, a akteri predstave izvode smele akrobacije, tako da će se u jednom času gledaocima i činiti da ovo žongliranje nalikuje nekim od tačaka najelitnijih cirkusa. Ipak, izuzetno je značajno naglasiti da u tačkama francuskih umetnika nema ničega od glamura svetskih cirkuskih atrakcija: oni na sebi nemaju blještave kostime, njihove vratolomije ne obasjavaju „top-reflektori", ritam njihovih pokreta ne prati cirkuski orkestar s obaveznim povremenim „tuševima" koji podižu tenziju u gledalištu. Dalke, nema ničeg spoljašnjeg što bi podizalo nivo spektakularnosti. Akteri Retkih ptica nisu našminkani, pa čak nemaju ni napuderisana lica, tako da s njih lije znoj koji natapa njihove majice - obične, kao da su ih pazarili na buvljaku. Međutim, najvažnija je interakcija između aktera koja podrazumeva neograničeno međusobno poverenje. Korak, pokret ili skok koji jedan od njih planira da načini mora da bude sinhronizovan s radnjom svih ostalih, mora da bude dočekan tačnom reakcijom drugih učesnika - baš kao i u svakom cirkusu. No ovde savršenu eleganciju i sinhronizaciju pokreta, bljesak šljokica, karakterističnu muziku i lažnu napetost, zamenjuju osmesi aktera i, naročito, njihova prirodnost i opuštenost, piše Milosavljević.

Čitala Dušica Mijatović.
Urednica emisije Tanja Mijović.

broj komentara 0 pošalji komentar