Operska sezona Euroradija 2018–2019

Rihard Štraus: Žena bez senke

Emitujemo ekskluzivni snimak opere „Žena bez senke” Riharda Štrausa, koja je izvedena 25. maja ove godine u Bečkoj državnoj operi. Podsetimo da je ovo delo premijeru imalo upravo u ovoj operskoj kući 10. oktobra 1919. godine.

U glavnim ulogama pratićete Ninu Šteme kao Barakovu ženu, Volfganga Koha kao Baraka, Kamilu Nilund kao Caricu, Stivena Gulda kao Cara, Evelin Herlicijus kao Dadilju i Sebastijana Holeka kao Kejkobadovog glasnika. Horom i orkestrom Bečke državne opere diriguje Kristijan Tileman.

Štraus je delo smatrao svojom „poslednjom romantičnom operom", a libreto Huga fon Hofmanstala je video kao „neverovatno plemenit, vanredan, zreo i interesantan, sa veličanstvenim dramskim i moralnim problemima, kao i sa čudesnim scenskim događajima". Ova fantastična opera - grandiozna u zamisli i ekspanzivna u formi - oslanja se na vagnerijanski operski vokabular. Sa druge strane, svojom bajkovitom mrežom simbola i značenja, kao i idejom iskušenja i provere moralne odlučnosti, inspirisana je Mocartovom Čarobnom frulom.

Opera Žena bez senke je do pre koju godinu bila jedna od najređe izvođenih Štrausovih opera upravo zbog kompleksne scene postavke - korišćenje magije, prikaz duhova, stalne promene scene, pored upotrebe izuzetno obimnog orkestarskog aparata, ali i potrebe za vokalnim interpretatorima vrhunskog ranga koji mogu da izvedu zahtevnu partituru. U formalnom smislu, Štraus koristi vagnerijansku lajtmotivsku tehniku, ali je harmonski jezik štrausovski - kompleksan, sa bitonalnim pasažima, odlaženjem do granica atonalnosti i izraženim hromatizmom. Mreža referenci, simboličkih veza u samom sadržaju opere je široka. Pored pomenute Čarobne frule, tu je Turandot Karla Gocija, Hiljadu i jedna noć, indijske i persijske legende, bajke braće Grim i Getea. Ipak, sve uzevši, Žena bez senke ne poseduje kritičku ili društvenu dimenziju. Ona je pre svega usmerena ka prikazivanju dva „ženska tipa" - carica koja je eterična do bezizražajnosti i Barakova žena koja je previše ljudska i moralno kolebljiva. U tom pogledu Štraus svojim dvema protagonistkinjama, kao predstavnicama dva sveta, daje i karakteristični orkestarski kolorit. Naime, zemaljske likove prati težak i mračni orkestarski part, dok se oko arija carice čuje smanjeni orkestar, svetlog i providnog tembra u kojem dominiraju čelesta, harfa i flauta.

Urednica Ksenija Stevanović

broj komentara 0 pošalji komentar