Широм затворених очију – Отисак Душе

Тренутак у вечности

Не знам кад сам рођен. Не сећам се. Не могу досегнути ту тачку кад сам постао део овог света. Као и смрти што се нећу сећати. Да ли то Бог љубоморно за себе чува доживљај рођења и смрти? На кога Он да буде љубоморан? И како он то може знати ако је вечан, нерођен и бесмртан. Да ли је било блештаво светло, излазак из таме на светло, да ли је болео први удисај толико да сам морао заплакати? Хоће ли болети кад одлазим? Дивно би било рађати се и одлазити са света са осмехом.

Некад сам као дете жалио што не могу бити бесмртан. Језа ми је дуго ноћима пролазила телом и нисам могао спавати размишљајући о томе, колико дивних и чудесних ствари ће се после мене десити а које ја нећу знати. О томе како ће неко за мном туговати, а ја сам унапред туговао што не могу њихову тугу ублажити.

Знам да је свет постојао пре мене, сви су се учитељи потрудили да ми објасне колико сам мали делић у бескрају, и кад данас погледам у бескрај идем све даље и даље и од свесности о свом постојању постајем свестан свог непостојања, мањи од зрнца песка у океану, мањи од сваког зрнца песка у свемиру величине тог зрнца песка из океана. И тако у недоглед, као слика у два огледала, једно наспрам другог, све мања и мања до у бескрај, слика која се вечито прелама. Оглед о бескрају у две руке, са два огледала. Чудесно.

Толико чудесно да оно неприметно зрнце песка из бескрајног свемира постаје све шта вреди, то мало парче времена дато нам на позајмицу, да ли би вредело без свести о постојању? Без свести о свету? Без свести о бескрају.

Жалио сам као дете вилине коњице, јадни, живе само један дан. Једна обична пролећна киша упропасти им цео живот. Успеју ли једном бар замахнути крилима или тај нагон остане само недоживљен подстицај? Налик на њих, колико људи никад није замахнуло својим крилима? И која је уопште разлика између дана и века постављених наспрам бескраја, тек философска и чињеница и математички прецизан однос, једнак нули подељен са бескрајем.

Овај секунд је живот. И следећи. Као зрна песка у пешчаном сату, кад истекну, нема их више и нема окретања смера. Никад песак није цурио навише.

Некад сам маштао да будем бесмртан. А људи које сам волео су одлазили рушећи мој наиван сан о бесмртности. Сестра је умела мени и брату предложити магичну игру: „до колико избројите толико ћете година живети”. Бројали смо онако мали, наивни, шћућурени испод стола до хиљаду, две хиљаде и ко зна колико надајући се магији.

Више не желим то. Мој боравак на овом свету, у делићу времена не могу измерити трајањем времена, већ само људима који су му дали смисао, и тренуцима који су ми одузимали дах. Не бих могао живети сам кад сви оду, сам на једној обали, окружен свима осим оних који су део мог живота давно постали, док полако и сећања на оне које сам волео бледе и не нестану као да ни њих никада није ни било. Како бих онда знао да сам уопште живео? (Саша Јовановић)

Добро нам дошли у још један Отисак Душе, да поделимо овај тренутак живота. 

Кроз емисију води Душица Мијатовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар