Широм затворених очију – Само срцем се добро види

ТЕМЕ: Јун; Свети мученик Јован Владимир, краљ српски коме се моле и Албанци; БИТЛСИ, 1967. љубав је била реч која је најчешће излазила из уста, поготово младих људи; Јелена, од Тројанске и Анжујске до Жене које нема; Легенда о TRE SORELLE; Шарл Азнавур; Федерико Гарсија Лорка; Новооткривена слика Паје Јовановића „Парсифал“, представљена у Народном музеју; Том Џонс...

СВЕТИ МУЧЕНИК ЈОВАН ВЛАДИМИР, краљ српски
СРПСКИ СВЕТАЦ КОМЕ СЕ МОЛЕ И АЛБАНЦИ

           „Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав.
Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу.
Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир.
Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече 1015. Године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. Године подигнута је црква овоме крунисаном мученику као ктитору овога славног манастира.

КРСТ СВЕТОГ КРАЉА ЈОВАНА ВЛАДИМИРА 

            Крст на коме се Јован Владислав заклео, а Јован Владимир био погубљен, вјековима се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. 
            По причи Андровића, крст је уз аманет чувања најприје узео неки свештеник или властелин, а код њих је дошао као мираз кћерке његовог посљедњег мушког потомка. Они су крст чували као највећу вриједност, штитећи га и својим животима. За мјесто гдје се налази увијек су знала само два најстарија мушка члана породице. По мишљењу, руског историчара Ивана Јастребова, крст је послије Владимирове погибије из Преспе у Крајину донијела Косара. Са осталим реликвијама чуван је у Манастиру Пречисте Богородице Крајинске. У јеку исламизације ове области у 18. Вијеку манастир је срушен, а крст уступљен народу Крајине. Као заштитник племена и симбол богате љетине, чуван је као највећа светиња и поред тога што су Крајињани прешли на ислам. Јастребов даље сматра да су крст једном приликом од њих отели припадници сусједног племена Мркојевића, и касније га уступили Андровићима.
             Крст, од тисовог дрвета, окован је у сребро крајем 16. Вијека, а на његовом доњем крају углављена је кугла од месинга у коју се умеће дрвени штап кад се крст носи. Дужина му је 45 cm, ширина 38 cm, а дебљина 2,5 cm. 

             Сваке године на Тројичин дан крст Светог Јована Владимира се пред литијом износи на врх планине Румије. Сви учесници у овој светковини окупљају се у Вељим Микулићима дан раније у поподневним сатима. Изношењу крста претходи богослужење у Цркви светог Николе у Вељим Микулићима, које почиње тачно у поноћ.
             Послије литургије, око један сат након поноћи, почиње поход стрмом стазом ка 1593 метра високом врху Румије. На челу литије је крст, кога по традицији носи члан породице Андровић, иза њега иде свештеник, па онда остали. Међу походницима су традиционално и католици и муслимани тог краја. Добро се пази да неко из народа не изађе испред крста, јер се то, по старом вјеровању, сматра лошим знаком.
             Учесници у поворци пјевају: „Крсте носим, Бога молим, Господи помилуј.” Након што литија коначно стигне на врх, у моменту изласка сунца почиње јутарње богослужење. Тамо је, по предању, некад стајала Црква свете Тројице, коју је подигао Јован Владимир, а срушили Турци. Због тога је био обичај да вјерници на извјесној удаљености од врха узму камен и носе га до одредишта. Вјеровало се, кад се скупи довољно камења, црква ће се сама обновити. Црква свете Тројице стоји поново на врху Румије од 2005; освештала ју је Српска православна црква. Послије обављених молитви, литија креће назад у Веље Микулиће, такође за крстом. Многи повратак искористе за сакупљање чувеног румијског црвеног коријена (тзв. Трава од Румије), којем се приписују разна љековита својства. По силаску са планине закрштава се извор Питин, који је око пола километра од Цркве светог Николе, а литија затим обилази око цркве. Након завршетка литије, наставља се до касно у ноћ народно весеље у Вељим Микулићима.

            Из стољећа у стољеће, сваког Тројичин дана Владимиров крст је окупан сунчевим зракама на врху Румије, изузимајући период од 1959. до 1984, када светковина није одржавана. Њен ток је унеколико био измијењен 1999. Године: из безбједносних разлога крст није изношен на Румију, а по први пут је, под стражом најстаријих Андровића, изложен приликом поноћне литургије у Цркви светог Николе. То је куриозитет, јер га народ иначе никад не може видјети прије одласка на планину.”

           Од 1381. Мошти Светог краља су чуване у Манастиру светог Јована Владимира код Елбасана, а од 1995. У православној саборној цркви у Тирани.
           У Албанији се овај светац веома поштује и слави.
           Сваке године на празник светог Јована Владимира, 4. Јуна по новом календару, велики број верника се окупља код манастира, којег Албанци колоквијално називају Шин-Ђон.”

(www.crkveni kalendar.com)
Слушајте нас на FM: 104,0 MHz
Преко Интернета: https://rtsplaneta.rs/linear/16091 

www.twitter.com/beograd202 

www.instagram.com/beograd202 

Контакт: ++381 11 3249 202 *
СМС: +381 64 0202 200*
Мејл: program202@gmail.com  

Избор музике и продукција: НЕБОЈША НЕША САБОВЉЕВИЋ
Аутор, домаћин и водитељ: Лука Мијатовић

број коментара 0 Пошаљи коментар