Широм затворених очију – Отисак Душе

Љубавна писма познатих (XVIII-XX век)

12.-13. новембра 1856. Петроград
Осећам да сам луд, али не могу да се уздржим мила госпођице и мада нисам добио од Вас ни ретка, опет Вам пишем. Прошла је поноћ, а ви сами знате како то доба наводи на нежности и лудости.
Збогом, идем да спавам, стежем Вам драгу руку и много, сувише много мислим на Вас. Сутра ћу наставити. А сад ћу писати у жуту бележницу - и опет о Вама. Будала сам.
13. новембар
Наставићу ово писмо други пут кад будем примио од Вас, а сад ме ово некако не занима и у глави је друго. Пишем вам последњи пут. Шта је с Вама? Да нисте болесни? Или се стидите преда мном због нечега? Или се стидите због оног односа који се међу нама успоставио. Ма шта било, напишите барем један редак. Из почетка сам био нежан, потом се љутио, сад осећам да постајем већ равнодушан - и хвала Богу.
Неки инстинкт ми одавно каже да од овог неће бити ништа, сем несреће и за Вас и за мене. Боље је да се на време заустави.
Kад Вас волим, често пожелим да Вам дођем и да Вам кажем оно што осећам; али у тренуцима као што је овај, кад се на Вас наљутим и осећам се сасвим равнодушан, још више бих волео да Вас видим и да Вам кажем све што се накупило и да Вам докажем да ми никада нећемо моћи да се разумемо...
У сваком случају, заклињем Вас Богом, успоменом на Вашег оца и свим што је свето, будите искрени према мени, сасвим искрени, не дајте себи да се заносите.
Збогом, нек вам Бог да све најбоље.
Лав Николајевич Толстој - Валерији Владимировној Арсењевој 

Ноћас читамо љубавна писма познатих личности. Добро нам дошли у Отисак Душе, са вама је Душица Мијатовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар