Годишњице

Бетовен и ривали

У другој емисији циклуса у коме сагледавамо односе ривалства које је Лудвига ван Бетовен имао са својим савременицима слушаћете композиције овог аутора и Јозефа Велфла.

Крајем 18. и почетком 19. века Бетовенова каријера темељила се и на његовој репутацији врсног пијанисте, што је било поткрепљено редовним јавним наступима на којима је Бетовен демонстрирао своју виртуозност, као и завидну вештину импровизације. Посебни догађаји били су такозвани пијанистички дуели, на којима би двојица пијаниста наизменично наступали, импровизујући најчешће на теме задате на лицу места. Победника дуела одређивала је публика, мада је неретко било супротстављених мишљења. У Бетовеновој биографији издвајају се три оваква дуела: први, 1793. године, са Јозефом Гелинеком, други, 1799. године, са Јозефом Велфлом, и трећи, 1800. године, са Данијелом Штајбелтом. Дуел са Јозефом Велфлом, из кога је Бетовен по мишљењу већине присутних изашао као победник, не само што је од посебног значаја за његов развојни пут, већ је означио и својеврснo естетичко развође на музичкој сцени Беча. Током последње деценије 18. века Велфл је у Бечу изградио каријеру на начин уобичајен за композитора његове генерације, што је подразумевало запажен ангажман у писању опера. Његов стил компоновања и свирања описиван је као бриљантан, јасан и приступачан. Бетовен је, пак, био упадљиво одсутан из света опере, а своју каријеру градио је пре свега у мрежи аристократског меценства, док је његов пијанистички идиом често описиван као генијалан, али и херметичан, езотеричан и неретко тежак за разумевање.

Оваква мишљења о Бетовеновој музици често су била под директним утицајем његових импровизација, пре него штампаних дела. Иако су ове импровизације по правилу ефемерна остварења, те нису биле бележене или објављиване, Бетовенове композиције у облику циклуса варијација које потичу из ове деценије могу нам дати одређени увид о правцу у ком се развијао његов импровизаторски идиом.

Три године млађи од Бетовена, Јозеф Велфл је у Бечу живео релативно кратко, од 1790. до 1792. и од 1795. до око 1800. године. Након тога започео је велику европску турнеју, проводећи највише времена у Паризу, да би 1805. године одабрао Лондон као свој нови дом. Иако ривали, Бетовен и Велфл били су у срдачним односима, а Велфл је Бетовену посветио и један опус клавирских соната. Савременици су у Велфлу видели једног од Моцартових могућих наследника, а неретко су га поредили и са Клементијем. Његова пијанистичка техника, утемељена на бечком бриљантном стилу, била је изразито захтевна, што се огледа и у одређеним штампаним делима. Посебно се издваја Велфлова Соната за клавир опус 41, компонована након доласка у Лондон, у којој, на месту финалног става, проналазимо технички изазовне бриљантне варијације. Њен наслов је био „Non plus ultra", у уверењу да је достигао границе пијанистичког виртуозитета.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић


број коментара 0 Пошаљи коментар