Мајстори барока

Представљамо „Трио сонате" из опуса 2 Ђованија Легренција објављене у Венецији 1655. године под називом „Сонате за две или три деонице".

У тренутку објављивања ових соната Легренци се налазио на месту оргуљаша у цркви Санта Марија Мађоре у Бергаму, а како му је у то време истицала последња година уговора, претпоставља се да је публиковао своја дела како би нашао бољу службу или заштиту богатих мецена. Због тога, све сонате из ове збирке својим насловима евоцирају места и презимена познатих патрицијских породица пореклом из Венеције, Фурлaније, Рима, Ломбардије, Равене, Фиренце, Сицилије и Ђенове као што су фамилије Корнаро, Спилмберго, Франђипане, Страсолдо, Кверини, Дела Торе, Ђустинијани и друге.

Ђовани Легренци је рођен 1626. године у Клузонеу у Ломбардији где је његов отац Ђовани Марија Легренци био виолиниста у парохијској цркви. У неким документима налазимо да је студирао у Венецији код Ђованија Ровете и Карла Палавичина, иако нема конкретних доказа за то. Тек 1651. године је постао капелан у цркви Санта Марија Мађоре у Бергаму, пошто је примио свештенички чин. Напредовао је на место првог оргуљаша, али је положај изгубио, да би био враћен у службу 1655. године. Потом даје отказ и постаје капелмајстор Академије Светог Духа у Ферари. Ово није била академија учених, већ лаичко црквено друштво, које је имало одличан музички ансамбл. Aнсамбл је опслуживао већину ферарских племићких породица и њихових потреба у домену духовне музике. На овој позицији Легренци је имао добре услове за рад, публиковао је још осам томова сопствене музике, а пробио се и у престижан свет опере својим првим остварењем у овом жанру 1664. године. О наредном периоду Легренцијевог живота се мање зна, пре свега јер је локални архив Фераре страдао у Другом светском рату. Зна се да се 1670. трајно настанио у Венецији, где је наредних шест година предавао музику у једној од четири музичке институције овог града – Оспедалету деи Дерилети. Истовремено он одржава богату музичку активност као извођач, композитор, што му вероватно помаже да уђе у ужи избор за капелмајстора базилике Свети Марко, односно да постане хоровођа угледног Оспедалеа деи Мендиканти 1677. године. Потом је наследио Антонија Сарторија на позицији заменика капелмајстора Светог Марка, важећи у осмој деценији XVII века за водећег оперског композитора у Венецији. Дуго очекивано постављење на позицију капелмајстора базилике десило се 1685. године, али његово нарушено здравље му није омогућило активнији рад на овој најпрестижинијој музичкој позицији Венецијанске републике. Умро је у Венецији 1670, а његова породица је одржала Легенрецијеву славу још неколико деценија поновним објављивајем његових дела.

У протекле две деценије ансамбли за рану музику све више и чешће изводе Легренцијеве композиције – како оне камерне, тако и оперске – указујући на овог аутора као на важну карику за размевање развоја италијанског барока у другој половини XVII века.

број коментара 0 Пошаљи коментар