Из архиве Радио Београда – Жарко Цвејић

Вечерашњу емисију посветили смо нашем прослављеном басу Жарку Цвејићу. Слушаћете снимке које су Цвејић и Симфонијски оркестар Радио-телевизије Београд остварили шездесетих и седамдесетих година 20. века.

Доајен наше оперске сцене и првак Београдске опере од 1930. до 1969. године, Жарко Цвејић, током своје каријере дуге пола века тумачио је око осамдесет главних басовских рола, а међу његове најуспешније убрајају се улоге Кецела у Проданој невести, разбојника у Риголету, Мефиста у Фаусту, а био је и незабораван Митке и тумач Мокрањчевих Руковети. Стана Ђурић-Клајн је за Цвејића рекла да је „са драмском уверљивошћу и великим смислом за карактеризацију креирао многе ликове како буфо стила, тако и озбиљног жанра".

Цвејић је рођен 1907. године у селу Баноштор у Срему. У аутобиографији коју је „тамни бас" Београдске опере, како су га често називали, написао након доделе Седмојулске награде за животно дело 1962. године, рекао је: „Музичке традиције у мојој породици преодредиле су мој животни пут кроз оперу. Отац ми је био познати хоровођа у Руми. У четвртом разреду гимназије постао сам члан оперског хора. Нећете веровати, тада сам певао сопранске партије, касније ми је глас мутирао у другог тенора, а у шеснаестој години постао сам бас! Доцније, паралелно са студијама на Филозофском факултету, певао сам као солиста у студентским хоровима. У „Обилићу" ме је запазио тадашњи директор Опере Стеван Христић и он ми је омогућио да започнем своју каријеру у кући код Споменика и то већ у двадесет и трећој години." – рекао је Жарко Цвејић. Тада, почетком 1929. године дебитује у улози Краља у опери Аида, а редовни члан Опере Народног позоришта постаје годину дана касније. Упоредо са студијама Српског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, почиње систематски да се бави радом на оплемењивању свога гласа и стицању основа вокалне технике са мајстором, оперским уметником Светозаром Писаревићем.

Са Шаљапином је 1935. године певао у Дон Кихоту и та представа је ушла у историју Београдске опере. Сам Шаљапин је за Цвејића рекао да има „огроман и раскошан глас". У интервјуу који је доајен наше Опере дао Душану Смиљанићу 19. марта 1977. године, писало је: „Захваљујући Шаљапину научио сам где треба да се глас концентрише и да у човеку мора да одјекује: глас мора да звучи и у глави и у грудима. Схватио сам и да дах не сме сувише да се даје."

Од самог почетка каријере Жарка Цвејића критичари су истицали његову изузетну озбиљност у тумачењу разноврсних ликова, богат гласовни фонд и одличну вокално-техничку способност.

Уредница емисије Марија Вуковић



број коментара 0 Пошаљи коментар