Фестивал у Екс-ан-Провансу 2019

Вокално-инструментални ансамбл Пигмалион под управом Рафаела Пишона изводи Реквијем Волфганга Амадеуса Моцарта, као и духовне композиције овог аутора. Солисти су: Шивон Стег, сопран, Сара Мингардо, контраалт, Лука Титото, бас, и Шади Лазрек, дечак-сопран. Суделују чланови плесног студија који носи име кореографкиње Розеле Хајтауер, као и чланови националног балета из Марсеја. Снимак је са концерта одржаног 8. јула у дворишту Надбискупске палате, које у време фестивала постаје Надбискупско позориште.

Међународни фестивал у Екс ан Провансу, једна од најзначајнијих европских музичких манифестација, одржава се сваког јула још од 1948. године. Основна програмска нит посвећена је оперској уметности, док значајно место заузимају и посебно одабрани оркестарски, камерни и солистички концерти. Овогодишњи фестивал трајао је од 3. до 22. јула, а програми су одржани на неколико локација широм „града хиљаде фонтана", како се често назива овај град у јужној Француској.

Моцартов Реквијем у де молу, Кехлова ознака 626, убраја се у ред најзначајнијих дела музичке историје. Популарност је у великој мери стекао због легенде о настанку, представљене у филму Амадеус Милоша Формана, која говори о непознатом гласнику који од Моцарта поручује дело за анонимну особу. Међутим, стварне околности компоновања Реквијема историјски су познате и нису тако романтичне. Наиме, стално радећи и у великом недостатку времена, а већ полјулјаног здравлја и уз велике финансијске проблеме, Моцарт је имао пред собом одлазак у Праг ради извођења опера Дон Ђовани и премијере Титовог милосрђа, порученог за кралјевско крунисање Леополда Другог, као и премијеру Чаробне фруле у Бечу. Међутим, био је обузет поруџбином за писање Реквијема, који је, због честих кошмара од грознице и инстинктивно предосећајући крај, назвао својом самртном песмом. На заглавлје партитуре као време завршетка композиције ставио је 1792. годину, надајући се да ће је до тада финализовати. Али није успео. Преминуо је 5. децембра 1791. године, а дело је, по налогу Моцартове удовице Констанце, која је тиме осигурала исплату поруџбине, довршио његов ученик Франц Ксавер Зисмајер.

Иако по називу и почетној намени Реквијем припада жанру духовне музике, прожет је и театралношћу, која иначе обухвата велики део опуса овог композитора. Кроз сарадњу диригента Рафаела Пишона и италијанског редитеља Ромеа Кастелучија представљен је нови начин на који је изведено ово ремек-дело музичке историје. Са једне стране, Пишон је одабрао Моцартове духовне композиције, са Кехловим ознакама 477, 90, 122, 393, 110 и 343, и уметнуо их између ставова Реквијема, наглашавајући тиме његово порекло и значај. За разлику од Пишонове музичке драматургије, Кастелучи је развио једноставан, али ефектан сценски концепт који садржи плесне одломке и чини да Реквијем, односно миса за мртве буде не само рефлексија коначности, већ да постане и прослава живота. На овај начин Моцартов Реквијем је први пут представљен као део позоришног пројекта.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић



број коментара 0 Пошаљи коментар