Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на предсатву Штефана Кегија „Београд на даљински”, чији текст и режију у Београду потписује Антон Розе, а изводе је чланови немачко-швајцарске трупе Римини протокол, као и на комад Жан-Лика Божола „Неморалне приче – 1. део: Кућа мајке” у продукцији Компаније Нон Нова из Нанта. Обе представе изведене су на недавно завршеном 53. БИТЕФ-у.

Овогодишњи наступ славне трупе Римини протокол Београд на даљински није се дешавао на позорници, па ни у театру, него је сцена постао сам Београд. Међу публиком БИТЕФ-а ова представа је добила колоквијални назив Шетња, мада нам редитељ Штефан Кеги и његови сарадници нису понудили обично туристичко разгледање наше престонице. Очигледно одлично припремљени, аутори и актери Римини протокола практично граде посебну адаптацију основне драматуршко-сценске матрице сваког појединачног извођења овог пројекта у граду у којем ће Шетња бити приказана. Тако је настала и адаптација за Београд, у којој гледаоци, добијајући инструкције посредством слушалица на ушима, успут дознају маршруту и добијају конкретне задатке, те постају учесници сложеног перформанса. Током шетње од Новог гробља до Дома омладине, обилазећи одређене пунктове и извршавајући нимало компликоване налоге, гледоци постепено генеришу властиту верзију онога у чему партиципирају, али и сопствени, нужно субјективни, доживљај те креације коју, играјући у њој, у исти мах и посматрају, обавештава нас Александар Милосљављевић.

* * *

Смисао специфичног костима и карактеристичне шминке Фије Менар у представи Неморалне приче - 1. део: Кућа мајке није само у пуком онеобичавању, већ алузијом на филм Блејд ранер Ридлија Скота покреће много дубље и сложеније асоцијације. На филм, поред осталог, упућује и атлетска грађа француске уметнице, њено снажно, мишићаво тело које као да је дизајнирано по мерама робота од којих се очекују посебне врсте сваковрсних напора. И баш као што се у Ридлијевом филму показује да ће у будућности репликанти, креирани човековом памећу, у себи сачувати више хунамости него људи, тако и својом сценском акцијом Менарова провоцира публику да у конкретној ситуацији испољи људскост. Пред гледаоцима ће она од картона стрпљиво правити монументалну сруктуру за коју ће се у једном часу показати да је реплика античког храма, а када рад буде при крају, на сцену ће се спустити киша која ће постепено, натапајући картон, деструисати грађевину. Како се пропадање наставља, јунакиња предсатве покушава некако да спречи тај процес, али у једном часу њена пажња више неће бити усмерена на спасавање зграде него на - гледаоце. Како објашњава Милосављевић, из стања очаја њено расположење се развија у активно исказивање беса због пасивности људи у гледалишту. Као да нам поручује: Како можете ово мирно да гледате? Зар нико неће да ми помогне? Да ли је могуће да се никога од вас ово не тиче?

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.

 

(Фото извор: festival.bitef.rs)

број коментара 0 Пошаљи коментар