Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на комад Вилијама Шекспира „Како вам драго”, у режији Никите Миливојевића и у копродукцији Крушвачког позоришта и Нишвил фондације, као и на плесну представу „Мандалика” насталу у копродукцији Бидадари плесног студија из Индонезије и Мудра театра из Србије, које су изведене на другом Нишвил театарском фестивалу одржаном од 2. до 11. августа у Нишу.

Инсценацију комедије Како вам драго Никита Миливојевић је осмислио за играње под ведрим небом, на шта не указује само наглашено пучки карактер његовог редитељског читања овог Шекспировог комада, па ни рад с глумцима од којих је Миливојевић евидентно очекивао спремност да се препусте сценским импровизацијама. На прави карактер његове поставке, или тачније, на његове намере, понајпре указује потреба да поништи фамозни „четврти зид" сцене, односно рампу и невидљиву баријеру која се у класичном позоришту успоставља између глумаца и гледалаца. Отуда је низ покушаја актера да „пробију" овај зид и ступе у контакт с публиком, те креирају интерактивну театарску ситуацију, сада остао без адекватног или без икаквог одјека. Једноставно, гледаоци су реаговали управо онако како се то од њих и очекује у конвенционалној позоришној констелацији какву подразумева такозвана сцена-кутија. Ипак, Александар Милосављевић овој својој констатацији додаје и претпоставку како је комад могао да изгледа да га није осујетило неверме, да је публика, под ведрим небом, стајала или чучала, да се ослањала на стабла или зидове, да је седела у импровизованом гледалишту, или да је у стопу пратила глумице и глумце на њиховом путу кроз шекспировску чаролију. Критичар не може а да не претпостави да би тада ритам сценске игре био много другачији, да би ефектније функционисала унутрашња архитектоника појединих сцена и њихових веза, да би се на много бољи начин - опет можда - спојиле две магије: она Шекспирова, литерарна и аутентично театарска, те она коју нуди природни амбијент.

Српско-индонежанска копродукција Бидадари плесног студија и Мудра театра Мандалика, није аутентичан пример славног балинежанског ритуалног позоришта, али су плесачице и плесачи на сцени амфитетра покрај Нишаве својом преданошћу и озбиљношћу успели да нас уведу и успешно проведу кроз сложену причу преузету из неке од древних легенди Балија, а обогаћену елементима савременог плеса. Тешко да је неко у гледалишту знао симболику сваког префињеног плесног покрета, а још је мања вероватноћа да је међу присутнима било и оних који познају балинежанску митологију, али је зато свако у публици могао да се препусти игри актера и у својој глави слободно конструише властиту причу саткану од онога што се збивало на сцени. Све је, наиме, било на свом месту, савршено љупко, егзотично и узбудљиво, а свој кореографско-редитељски посао ваљано су обавили Ивана Ашковић и Борис Чакширан, оцењује Милосављевић.

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар