Имагинарни пејзажи

Премијера албума „Black Isle” (Црно острво) Мање Ристић који је објављен крајем маја за америчку дискографску кућу Flag Day Recordings.

У наслову албума Black Isle крију се предели острва Корчула, са којим је Мања Ристић повезана породичним везама. Грци су ово острво називали Korkira Melaina – Црна Коркира због густих шума црног бора које су красиле у антици овај комад земље у Јадранском мору. Много година касније, 1967. године Лик Ферари је своје остварење Presque Rien – Готово ништа, антологијско дело документарног саунд арта, оформио на основу снимака „јутара" у малом приморском месту, тачније у Вела Луци на Корчули. Наша виолинисткиња, композиторка и саунд уметница Мања Ристић на сличан начин „бележи" свет овог острва и других места око себе, а на албуму Black Isle даје сумарни пресек свог стваралаштва последњих година. У срцу њене поетике је свет који нас окружује, који она ослушкује, а потом и записује на својим многобројним теренским снимцима. Микрофон је у неку руку оловка којом Мања исписује просторе у којима се креће, појаве које види, људе са којима дише и феномене који је прожимају. У овом погледу она посебно вешто ради са хидрофонима и контактним микрофонима, који бележе „микрореалност" нашег света постојања. Други домен њеног израза је изговорена реч - поезија или успутни говор – који увек ромори у позадини или излази на површину њених звучних слика. Трећи домен стваралаштва Мање Ристић јесте звук сам - било да се ради о аликвотним, фреквенцијским вибрацијама или о звуку као догађају, који производи на свом инструменту виолини, као чисту енергетску информацију и као маркер тренутка. Интуитивно, маштовито, али минуциозно и промишљено Мања Ристић сагледава тачке повезивања света, људи и искуства у звуку, дајући својим делима специфичан синестезијски и поливалентни карактер.

На албуму Black Isle ове три линије се сустичу у богате, проживљене нумере, које траже од слушаоца да усмери свој слух у дубокој концентрацији. Императив и ургенција, који исијавају из наизглед обичних звукова мрешкања воде или удараца таласа о стене, нагоне нас да покушамо да докучимо сво богатство соничних односа света око нас. Мања Ристић нам отвара своју слушалачку шкрињу да бисмо у њој пронашли нама блиске соничне предмете и чули њихову емотивну овојницу. Албум Black Isle је свакако један од најузбудљивијих албума амбијенталног саунд арта који је проистекао на нашој и регионалној експерименталној музичкој сцени. Нумере на овом албуму су испреплетане суптилним асоцијацијама и поетичним кореспондецијама, које са сваким новим слушањем отварају још једну неочекивану димензију свог акустичног постојања.

Уредница Ксенија Стевановић

број коментара 0 Пошаљи коментар