Опере – Георг Фридрих Хендл: Риналдо

Eмитујемо снимак напуљске адаптације опере „Риналдо” Георга Фридриха Хендла из 1718. године и то прво модерно извођење ове партитуре која представља пастиш између оригиналног дела и интерполација италијанских аутора, пре свих Леонарда Леа. Снимак је начињен 29. јула прошле године на фестивалу Вале д’Итрија, посвећеном откривању мање познатих и заборављних музичких дела.

Хендлов Риналдо је била његова прва италијанска опера написана за енглеску позорницу, тачније за Краљичин театар на Хејмаркету. По премијери 1711. године доживела је незапамћен успех, чиме је започео низ обнова и реприза у наредним годинама - од самог Лондона, преко Хамбурга до пастиш-верзије из Напуља коју ћемо вечерас слушати.

Кроз темељну реконструкцију коју је од 2012. године спровео Ђовани Андреа Секи, поредећи либрето и партитуру пронађену у дворцу Лонглит у Енглеској, оформљена је напуљска верзија Риналда коју краси тридесет девет уместо, оригиналне тридесет две нумере. Највећа модификација лежи у увођењу два буфо карактера - слуга Лезбине и Неса, који су протагонисти неколико комичних сцена, у складу са тадашњим расположењем напуљске публике. Подсетимо, управо је у Напуљу почетком XVIII века настала форма комичне, буфо опере, као самостални жанр. Музику за ове комичне сцене у Риналду на крају првог, другог и на крају осме сцене трећег чина, написао је Леонардо Лео и оне не мењају сам садржај опере, већ су у функцији коментара.

Напуљско извођење Риналда десило се захваљујући кастратру Николи Грималдију познатом под именом Николини. Био је слављен и због свог певачког, али и глумачког талента. Он је био и Риналдо на премијеру у Лондону 1711. године. Пореклом из Напуља, из сиромашне породице, овај певач је са само дванаест година кастриран, а потом је музику учио под покровитељством утицајног композитора Франческа Прованцалеа. Занимљво је напоменути да је Грималди, на неки начин променио мишљење лондонске публике спрам гласа кастрата. Наиме, његов деби у опери Пир и Деметар Алесандра Скарлатија 1708. године је пожњео велики успех и британски хроничари су одмах запазили његове изузетне сценске способности. Убрзо је постао права „звезда" лондонске позоришне и музичке сцене, те је потписао уносан уговор са импресаријом Краљевског театра Овеном Свинијем, који га је обавезивао да игра главне улоге у свим подухватима које би Свини изабрао. Није ни чудо што је тако добио улогу Риналда, а на премијери је доживео тријумф. Када је посетио свој родни град 1718. године, богати и славни Николини је слављен као „национални јунак", те је том приликом донео са собом и партитуру Риналда, коју је дао Леонарду Леу, а овај ју је припремио за извођење сходно напољуском укусу.

Николини је такође променио дистрибуцију и распоред арија - за себе је узео две посебно ефектне арије од других ликова. То су Гофредова Mio cor che mi sai dir и чувена Алмиренина арија Lascia ch‘io pianga коју је са измењеним текстом померио у трећи чин и доделио Риналду. Сада главни јунак пева речи Пусти ме да се одморим - уместо Пусти ме да плачем. Другим речима, кад је изводи Алмирена то је молба да буде ослобођена из Армидиног ропства, док када је Риналдо пева она игра улогу „противотрова" његовој љубомори. Занимљиво је приметити да ову сопранску арију, данас - вероватно захвљајући и овој интервенцији, а посебно коришћењу у филму Фаринели где је поново поверена кастрату - често изводе познати контратенори на свом реперотару.

Уредница Ксенија Стевановић

број коментара 0 Пошаљи коментар