Стваралаштво Јозефа Елснера

У седмој, последњој емисији циклуса који приређујемо поводом 250 година од рођења Јозефа Елснера слушаћете инструментална дела овог композитора и његових савременика, Франћишека Лесела и Фердинанда Риса.

На почетку вечерашње емисије чућете Елснеров четвороставачни Септет у Де-дуру за клавир, флауту, кларинет, виолину, виолу, виолончело и контрабас. Компонован 1830. године, овај септет, сачуван само у рукопису, представља Елснерово последње значајно остварење инструменталног жанра. Камерна остварења првих деценија 19. века која су обухватала већи број инструмената, укључујући клавир и контрабас, по правилу су рефлектовала развој симфонијског жанра. Поред тога, Елснеров септет специфичан је по томе што композитор користи деонице дувачких инструмената - флауте и кларинета - да подвуче употребу пољског фолклорног материјала у својој партитури.

Франћишек Лесел, рођен 1780. године, био је водећи пољски композитор-пијаниста раног 19. века. Почетак своје каријере, од 1799. до 1809. године, провео је у Бечу, где је био ученик и штићеник Јозефа Хајдна. У Леселовом композиционом идиому утицај Хајдна је очевидан, а као посебно занимљива паралела издваја се начин на који су двојица композитора користила полифонију у инструменталним делима. Након Хајднове смрти, вратио се у родну Пољску где је, до раних двадесетих година 19. века, активно учествовао у музичком животу Варшаве. Као и у случају Елснера, Лесел је често користио материјал пољског музичког фолклора, укључујући ритмичке обрасце пољских плесова и мелодику народних песама. Чућете Леселову Фантазију у е-молу, опус 13, која је штампана у Лајпцигу 1813. године, у тумачењу пијанисте Марћина Лукашевског.

Почетком 19. века ритмички обрасци пољских плесова, које су редовно користили композитори попут Елснера и Лесела, постали су популарни и у опусима композитора ван Пољске, пре свега као један од начина осмишљавања финалних ставова инструменталних циклуса, по правилу у форми ронда. Чућете троставачну Сонату за виолину у Бе-дуру, опус 16 број 2, немачког композитора Фердинанда Риса, написану у Бону 1806. године. Соната се завршава полонезом у форми која комбинује елементе сонатног облика и ронда и коју су критичари тог времена посебно похвалили као успелу.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић

број коментара 0 Пошаљи коментар