Токови поезије

Ева Липска, Јулијан Пшибош: Стихови

У седмичном циклусу ТОКОВИ ПОЕЗИЈЕ, од понедељка, 15. до петка, 19. јула, можете слушати стихове пољских песника, Еве Липске и Јулијана Пшибоша у преводу Бисерке Рајчић.

Eва Липска je студирала Академију ликовних уметности, али се ипак определила за поезију. Дебитовала је 1967. године са песничком збирком Стихови. Годинама је радила као уредник у краковској Књижевној издавачкој кући и у часопису Писмо. Од 1990. године провела је десет година у Бечу као директорка Пољског културног центра и аташе за културу Амбасаде Републике Пољске. Није припадала ниједној књижевној групи, нити правцу, иако је критичари сврставају у нови талас. Писала је прозу, драме, текстове за краковски кабаре Подрум код овнова. Добитница је низа престижних награда: Награда Кошћелских (Женева, 1973), Награда ПЕН клуба Роберт Грејвс (1979.), Независна фондација за популарисање пољске културе (1990), Награда пољског ПЕН клуба за целокупно стваралаштво(1993.), Награда Фондације А. Јужиковског (Њујорк, 1993). Њени стихови превођени су на све познатије светске језике. Године 2013. била је почасни гост 7. Београдског фестивала поезије и књиге Тргни се! Поезија.

* * *

Јулијан Пшибош (1901-1970), песник, есејиста и теоретичар модерне уметности, један од главних представника Краковске авангарде рођен је 1901. у селу Гвожњица, а студирао је полонистику на Јагелонском универзитету у Кракову. После завршеткла студија, од 1923. до 1927. радио је као гимназијски професор, између 1937. и 1939. године боравио је у Француској, где се упознао с европском модерном уметношћу. Био је близак с авангардним сликарима, посебно с конструктивистима, објављивао је у њиховим часописима. Као припадник групе писаца Краковска авангарда написао је низ теоријских текстова, којих се у пракси држао, посебно оних везаних за метафору. Поезија коју је објавио у пет првих својих збирки, у међуратном периоду, писана је у знаку Краковске авангарде. На свој начин је ангажована. Јунаци његових песама често су радници, сељаци, занатлије. Фасциниран, као и сви авангардисти машином, и песника је третирао као радника. Стога често код њега налазимо „технички" језик, а што се тиче форме - и песме у прози. После рата пише „једноставнију" поезију, у којој тему града, машине, цивилизације замењује пејзажна и рефлексивна лирика. Веома много је радио на „дисциплини речи и слике" и метафори, пишући у духу „расцветавајуће поеме", манифеста Тадеуша Пајпера, главног представника Краковске авангарде. Веома је цењен и као есејиста. Други светски рат углавном је провео у свом родном селу, бавећи се земљорадњом, а након рата уређивао је више књижевних часописа. Утицао је на песнике рођене 20-их година, посебно на настанак тзв. лингвистичке поезије (Бјалошевски, Карпович, Балцежан...) У периоду од 1947. до 1951. године радио је као дипломата у Швајцарској Као члан Удружења пољских писаца доста је путовао у разне земље, учествовао на фестивалима поезије, упознавао се с другим писцима и уметницима, којима је посветио бројне песме. Умро је 1970. године и сахрањен у свом родном селу Гвожњица. Без обзира на сложеност његове поезије превођен је и одликован низом пољских награда.

Чита Душица Мијатовић.
Уредница Оливера Нушић.

број коментара 0 Пошаљи коментар