Научни скупoви

Естетика у хуманистичком кључу – говори Владимир Вујошевић

У емисији НАУЧНИ СКУПОВИ, четвртком можете слушати снимке са конференције „Естетика у хуманистичком кључу” која је, у организацији Естетичког друштва Србије, одржана 16. и 17. маја у Заводу за проучавање културног развитка у Београду. У вечерашњој емисији овог циклуса можете пратити излагање Владимира Вујошевића „Готско: естетичка категорија као израз кризе хуманистичког знања”

„Готика" је контроверзан термин који се, кроз историју, често употребљавао сасвим арбитрарно, са циљем да се опишу, наизглед, потпуно хетерогени феномени, запажа Владимир Вујошевић и указује на то да се и у савременим употребама реч „готско" појављује као пежоративни „естетички" појам. У питању је ознака за нешто „некогнитивно", одвојено од битног садржаја уметничког дела или текста - као израз за атмосферу, перцепцију, чисти визуелни квалитет, емоционални доживљај реципијента: нешто мрачно, нешто застрашујуће, нешто „готско". Важно је истаћи да „готско" у описивању одређеног књижевног садржаја (такозваних прича страве) почиње да се јавља у контексту једног специфичног осамнаестовековног идеолошког и културног кретања, које је било обележено и контроверзним односом према самој идеји знања о прошлости. Хуманистичко знање може се условно окарактерисати и као корпус знања о прошлости. Историјска непрецизност је важна одлика „готског" текста, наративни модел који чак и код хуманистички образованих аутора, на пример у „протоготском" идиому Едварда Гибона, образује жанровски идентитет готике. Готика је књижевни жанр који уприсутњује осамнаестовековну анксиозност угрожености друштва напретка од мрачних „вампирских" сила феудалне прошлости.Прошлост тако постаје идеологизовани термин, те је у третману прошлости у готском тексту увек неопходна одређена врста дистанце и (искреног или „претворног") „заборава" културних форми прошлости. Рецимо, сакралне форме (представе и наративи) предмодерне хришћанске културе у готској фикцији су „дефамилијаризоване" у језиве, нестабилне и нејасне слике „крвавих" представа, чудних и опскурних обреда, латинског неразумљивог „брбљања". Да би готика (као књижевни жанр) остварила сопствени ефекат нужна је одређена врста непротумачивости „иконографског садржаја". „Препознавање" тог садржаја подразумева хуманистичко знање. Ефекат „готског" у књижевности почива на (често добровољној) суспензији знања о прошлости. „Готско" представља естетичку категорију „кризе", дакле у питању је термин који постаје нарочито фреквентан у карактеризацији једног корпуса књижевних текстова насталих у периоду „нове рационалности" која је обележена и успоном такозваних „природних наука", закључује Вујошевић.

Следећег четвртка, 4. јула емитоваћемо снимак излагања Милоша Ћипранића са овог научног скупа.

Уредницa циклуса Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар