Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на представе „Каролина Нојбер”, у продукцији Народног позоришта Републике Српске из Бање Луке, и „Козоцид” Градског позоришта Подгорица, које су изведене на 64. Стеријином позорју одржаном од 26. маја до 3. јуна у Новом Саду.

У драми Небојше Ромчевића Каролина Нојбер насловна јунакиња је немачка глумица која се у 17. веку борила за дигнинет позоришта као озбиљне уметности. Иначе, Каролина Нојбер је историјска личност која ће остати упамћена по томе што је напустила путујуће позориште свог оца, које је на вашарима и градским трговима забављало публику представама о пустоловинама Ханса Вурста, то јест вулгарним причицама о доживљајима простог весељака тог доба. Ипак, Ромчевићев комад, један од најбољих које је написао, заправо је универзална прича о вечитом судару уметничких амбиција смелих театарских стваралаца са хоризонтом очекивања простог пука који од позоришта очекује најједноставнију и најприземнију забаву. Редитељ представе Кокан Младеновић актуелизује и конкретизује ситуацију у којој Каролину Нојбер препознајемо као парадигму онога што је могуће дефинисати појмом уметничког позоришта. Њен лик се раслојава увођењем хора чији чланови, по потреби и у зависности од конкретних драмских прилика, тумаче све улоге, па и ролу главне јунакиње, те дописујући Ромчевићев текст, хансвурстовски тип разоноде идентификује као модел који сада и овде функционише кроз риалити шоу програме, фолк музику, криминалце и старлете као идоле младих, јефтине позоришне тезге, комерцијалне телевизијске серије, холивудску и квазихоливудску филмску продукцију, али и кроз политичку сферу, пише Александар Милосављевић.

* * *

Драмом Козоцид Вида Огњеновић нас враћа у прве поратне године тек основане социјалистичке Југославије, у време обнове и изградње ратом опустошене државе и успостављања народне власти. Комад се догађа у некој црногорској забити, а кроз радњу нас води наратор у лику припадника ОЗН-е, дакле полицајац који поседује прецизне и поуздане податке о сваком од актера ове приче. Драма, отпочиње бизарном одлуком Јосипа Броза Тита да се у Југославији морају истребити све козе. Списатељица и редитељка, Вида Огњеновић пажњу усмерава на одјеке те одлуке у дубокој црногорској провинцији чији уобичајени ритам свакодневног живота, како то већ бива у дечјој игри глувих телефона, повремено бива нарушен окрњеним вестима, недовољно јасним одлукума и неаргументованим наређењима која стижу однекуд из далеких кабинета и са високих руководећих позиција. Тако у ово убого село доспева и најава предстојећег геноцида који се беспоговорно има извршити над несрећним козама које су, узгред, једини извор егзистенције за локалну сиротињу. Игра глувих телефона није само метафора, јер је на сцени апарат чија звоњава у канцеларији сеоског партијског руководиоца редовно изазива панику, будући да он зна да позиве може примати само од свог надређеног. Ти разговори су, наравно, сами по себи комични јер зависе од рђавих телефонских линија, испрекидани су сметњама на везама и извор су силних неспоразума који само још више компликују ситуацију. Ову једноставну причу Вида Огњеновић драмски је исприповедала прецизно водећи рачуна о специфичном језику својих драматис персона чији менталитет одлично познаје, баш као што веома добро зна и на који начин функционишу механизми спровођења ирационалних и политикантских партијских одлука у друштву у којем царују неукост и слепа покорност.

Чита Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар