Музика Наполеоновог Париза

У првој емисији циклуса о музици која је обележила Наполеонову владавину, а који приређујемо у години када се навршава 250 година од рођења овог француског владара, војсковође и државника, слушаћете одломке из опере Прозерпина Ђованија Паизијела.

Наполеон Бонапарта није крио наклоност према наполитанским оперским мајсторима, те је по доласку на власт инсистирао да у Париз дође Ђовани Паизијело. Паизијело је постао чувен широм Европе већ шездесетих година 18. века, а његову репутацију додатно је учврстило ангажовање на двору Катарине Велике у Санкт Петербургу. По повратку из Русије, 1784. године, Паизијело је ступио у службу Фердинанда И, краља Две Сицилије, и нерадо је напуштао престони Напуљ. Ипак, на наговор самог краља, који је желео добре односе са Француском републиком, композитор се одазвао Наполеоновом позиву и дошао у Париз априла 1802. године, где му је био додељен престжни положај капелмајстора музичке капеле конзулата, која је била успостављена по угледу на краљевску капелу Старог режима укинуту након ревоуције. Поред духовне музике, Паизијело се у току свог ангажовања у Наполеоновој капели углавном фокусирао на духовну музику, као и на израду партитуре своје једине опере на француском, Прозерпине, која је премијерно изведена 29. марта 1803. године.

Паизијелова опера рађена је на основу адаптације истоименог митолошког либрета Филипа Киноа, који је оригинално омузикалио Жан-Батист Лили 1680. године. У централном заплету, Прозерпину, римску богињу плодности, отима Плутон, бог света мртвих, и приморава је да му се придружи у подземљу; Прозерпинина мајка, Церера, у љубави је са Јупитером, врховним божанством, и покушава да преко њега поврати своју кћер. Иако је Паизијелова оперска партитура наишла на похвале управе парске Опере и самог Наполеона, публика није одушевљено прихватила музику овог наполитанског композитора. Посебно је критикован Паизејолов наводно невешти третман текста, у коме су Парижани видели композиторово неразумевање динамике француског језика. Паизијелов наполитански композиторски идиом такође је перципиран као некомпатибилан са Лилијевим наслеђем и жанром француске лирске трагедије, у којем је ова опера била осмишљена. Опера је имала само трианест извођења и након децембра 1803. године никада више није била изведена на сцени париске опере. Шездесеттрогодишњи Паизијело, резигниран лошим пријемом његовог дела, затражио је отпуст из Наполеонове службе и у августу наредне године вратио се у Напуљ.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић

број коментара 0 Пошаљи коментар