Из рукописа

Аднан Репешa: Својта

У циклусу ИЗ РУКОПИСА можете слушати делове романа мостарског писца Аднана Репеше „Својта”. Чита Александар Божовић.

Можда би одрасли били другачији када би знали како их деца виде, па би, онда, и деца била другачија јер би се одрасли, знајући какви не треба да буду, понашали према деци другачије него што се понашају као одрасли. Вероватно бисмо предалеко отишли ако бисмо почели да размишљамо о томе зашто се одрасли не сећају свог детињства, или се, барем, не сећају оног најважнијег - како су они гледали на одрасле - па онда упорно и глупо, у својој одраслости, понављају исте оне грешке које су чињене над њима када су и они сами били деца. Ако вам се претходне реченице чине исувише компликованима, онда је најбоље послушати делове романа „Својта" мостарског писца Аднана Репеше, у којем се, последњих година Југославије, у западној Херцеговини, свет посматра најпре очима детета, а потом, када почне рат, када завладају смрт, ужас и безнађе, и очима младића који се, негде, са смрћу, а тиме и са животом, већ помирио. Преживеће можда само да би написао овај предиван и престрашан текст.

Да ствар буде компликованија - на исти начин на који је компликован и Бора Ћосић у роману „Улога моје породице у светској револуцији", или Данило Киш у „Башти, пепелу" - дете углавном посматра оне око себе, дакле „својту", родитеље, ближу и даљу родбину, комшилук и другаре, описује их с детињом отвореношћу и бруталношћу, једино што је хумор код Репеше суздржанији него код Боре Ћосића (јер, слутња рата прекрива разоружавајуће дејство хумора), а реченице које, због нечег, у својој меланхоличној тврдоћи подсећају на херцеговачке пределе, чак и када су нежне, опорије су него код Киша (а да приповедач није ништа мање осетљив од преосетљивог Андреаса Сама). А онда почиње рат, баш када приповедач излази из детињства и укорачи у младост. Можда се Репешино мајсторство нигде не види боље него у описима јаких места о које се писци, најчешће, разбијају онако како се таласи разбијају о стене. Али Репеша проналази меру у суочавању са смрћу, страхом, глађу, самоћом, разарањем. Иза тих мирних реченица стеже оно неизречено, а доживљено. Иза његове готово непристојно суздржане реченице у којој нема неумерених речи нити прејаких осећања (а да, истовремено, нема ничег другог до речи и осећања), у њеном кривудању и оклевању - као да тражи, попут воде, најкраћи пут, али га не налази, него мора да га пробије - остаје порив да човек вришти (од ужаса или муке), плаче (од безнађа и туге), или, напросто, кроз врисак и јецаје, схвати да се сусреће с врхунском књижевношћу на овом језику.

Уредник Иван Миленковић

број коментара 0 Пошаљи коментар