Više od vožnje – Kamioni kao izraz filozofije življenja

Drečave sijalice, šljašteća srebrna gvožđurija i potoci farbe - japanske drumove krase stotine preuređenih, kitnjastih kamiona čija je svrha da privlače poglede isto koliko i da transportuju robu. Ti pokretni panoi kiča, međutim, izrasli su u čitav pokret ili supkulturu koja artikuliše identitet i žudnju drumske radničke klase za slobodnim, avanturističkim životom, i koja anonimne i često potcenjene vozače uzdiže do statusa junaka popularnog folklora - stripa i filma.

Odmorišta na japanskim auto-putevima pružaju sve što je potrebno – uz veću prodavnicu i prostor nalik radničkoj menzi gde se, jedan uz drugi, ređaju kuhinje malih restorana koji zajednički dele stolove, tu je širok parking i mnoštvo toaleta, opkoljenih automatima za prodaju pića.

Njima šaraju porodice s malom decom na putu za zavičaj – u samoposluzi mališani se zdušno raspravljaju s roditeljima oko toga da li i koji slatkiš treba kupiti, za stolom biju bitku oko svakog zalogaja ručka koji im se ne jede, a u toaletu izazivaju komešanje dok, uz roditeljsku pomoć, nastoje da izađu na kraj s neodložnom nuždom.

Tu su obavezno i ostareli domaći turisti koji svi do jednog nose šešir i ranac i koji se, uz glasan smeh i međusobno zadirkivanje, poput sporotekuće reke polako izlivaju iz utrobe velikih autobusa na asfalt parkinga.

Posle kraćih konsultacija i glasanja o popodnevnom obroku, oni hitro zauzimaju mesta za stolovima pred izabranom kuhinjom, gde onda najenergičniji među njima prisutne časte uspomenama sa svojih prošlih putovanja i savetima o najukusnijim restoranima.

Na obodu odmorišta u oblaku duvanskog dima lenjo pauzira i neobavezno odevena televizijska ekipa sastavljena od muškaraca u tridesetim i četrdesetim godinama, umornih lica i nezdravog tena.

Ponekad, tu se nađu i ljubitelji motocikala ili starih američkih automobila, često smelih frizura i maskirani crnim sunčanim naočarima, koji koriste slobodne dane da u manjim konvojima krstare drumovima s lepim pejzažem i u zgrade odmorišta ulaze samouverenim korakom, neopterećeni poslom i svesni pažnje koju privlače njihove neobične mašine i upadljivi izgled.

Katkad u odmorište pristane i pokoji džip ili kamion japanske vojske, koja je u velikim naseljima prilično neupadljiva – tada radoznala deca i odvažniji strani turisti iskoriste inače retku priliku da nenametljive pripadnike oružanih snaga zamole za zajedničku fotografiju.

Ipak, za strance je, možda, još veći doživljaj slikati se uz kočoperne drumske vukove –kamione s upadljivim, kabastim spoljnim elementima, drsko iskićene blještavim hromom i neonskim lampama i začinjene drečavim pisanim simbolima.

Ti preuređeni teretnjaci vrištećih boja i neobičnog, ponekad i zapanjujućeg izgleda, u Japanu su poznati pod nazivom „dekotora“ i predstavljaju jednu od supkultura specifičnih za tu zemlju.

Umetnički kamioni?

„Dekotora“ je skraćenica koja je nastala fuzijom prvih polovina dve pozajmljenice iz engleskog jezika i bukvalno znači „ukrašeni (dekorisani) kamion“. Za volanima tih mutiranih transportera sede ljudi koji ne samo što gaje posebnu privrženost prema mašinama i nastoje da kroz ekstravagantno kićenje i specijalno opremanje vozila dokažu sopstvenu originalnost, već i da, tim putem, izgrade i zajednički identitet – pripadnost kolektivu profesionalnih kamiondžija, i šire, sloju vatrenih obožavalaca vrelih guma.

Među njima je puno onih koji nastoje da postignu futuristički izgled, odnosno, stvore utisak da je njihova mašina sišla sa stranica naučnofantastičnih stripova ili filmskog platna, ali ima i onih koji su zagledani u prošlost, pa na zidovima prikolice nose tradicionalne likovne motive iz srednjeg veka, ili pak neguju retro stil koji asocira na pop i rok kulturu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Svima je, međutim, zajedničko to što pokušavaju da privuku pažnju i impresioniraju posmatrača.

Mada pojedine laskave definicije i članci govore o dekotora kao o „umetničkim kamionima“, i u ovom dobu kada je koncept umetnosti razrušen do temelja i više, čini se, neophodno ne podrazumeva ni lepo ni smisleno, ali zato uključuje bizarno i profano, oni su i dalje, pre nego umetničko delo, pokretne tvrđave kiča, besramno razmetanje u formi teretne platforme sa debelim gumama, pa čak se može reći, i nakaradni spomenici ljudskoj žudnji za pažnjom i slavom.

Jer drečave sijalice, potoci farbe i šljašteća gvožđurija u koju su umotani više asociraju na konzumerstvo, raskalašnost i taštinu, nego na stvaralački talenat, osećajnost ili duhovnost. Ili, ako se odreknemo filozofiranja i moralističkih kvalifikacija, mnoga od tih vozila, prosto rečeno, deluju kao kamioni koji na seoski vašar tegle ringišpil i druge atrakcije za decu, kao cirkus na točkovima.

Pa ipak, ti putujući bastioni neukusa fasciniraju i privlače – svojom preobilnošću, iščašenošću, neprikrivenom pohlepom za priznanjem, kao i punom posvećenošću vlasnika, koji u njih neretko sipaju milione jena i desetine sati truda.

Stoga, oni jesu neobični i interesantni, ne samo za ljubitelje vozila i filma, ili Japana, već i za antropologe i sociologe, koji u njima vide novu formu izraza ličnog, odnosno, profesionalnog identiteta. I zaista, japanske kamiondžije koje svoje mašine ukrašavaju na upadljiv način često biraju likovne motive koji aludiraju na regiju iz koje potiču ili u kojoj je baza njihove firme, ili pak ukazuju na vrstu robe koju transportuju.

Treba reći da su dekorisani kamioni i predmet interesovanja japanske policije i pravnika, budući da su dokazani slučajevi u kojima su njihovi vozači, od kojih su neki, kao članovi drumskih bandi, umešani u sitan kriminal, uspevali da, zahvaljujući insceniranim nesrećama, podignu novac za osiguranje, lažno prijavljujući oštećenja spoljnih dodataka karoseriji.

Ovo verovatno stoga što vozači ukrašenih teretnjaka nisu samo profesionalne kamiondžije, već ponekad i ljubitelji mašina koji kilometre gomilaju prosto zarad duševnog zadovoljstva, pa i buntovni pojedinci iz podzemlja, koji vozila koriste kao sredstvo za provociranje organa reda i pribavljanje lične koristi.

Sa asfalta u časopise i blogove

Dekorisani kamioni, bolje nego na putu mogu se videti na nekom od mnoštva izložbi i događaja koji okupljaju članove moto-klubova i profesionalnih udruženja, kada se desetine, pa i stotine tih mašina nađu jedna uz drugu u vrsti, spremne za sate i sate posmatranja i fotografisanja.

Ti događaji su obično zamišljeni tako da omoguće kamiondžijama da prikažu svoja dela pre i posle zalaska Sunca – po danu se ocenjuje koliko moćno ili upadljivo mašina deluje, dok se uveče posmatraju specijalni efekti, odnosno, vaga estetski doživljaj koji pružaju neonske lampe i digitalni ekrani montirani na šasije i u kabine teretnjaka.

Sami vozači, kao i posetioci, obično ljubitelji automobila i stripova, tada imaju priliku da do mile volje uživaju u razgledanju mašina.

Uprkos tome, verovatno najbitnija svrha tih okupljanja je druženje među kamiondžijama i to na pratećim, zajedničkim gozbama, priređenim u restoranima ili pod otvorenim nebom, uz roštilj i tezge sa raznim poslasticama kakve se obično viđaju na vašarima i religioznim praznicima, jer se tada prepričavaju lične avanture i razmenjuju važne informacije – o delovima i ukrasima za voljene kamione, ali i o poslovima i poslodavcima.

Neretko, deo takve priredbe je živa muzika, ali i zajednička molitva za bezbednost u saobraćaju i prikupljanje novčane pomoći za postradale u zemljotresima ili poplavama, što okupljenim kamiondžijama, među kojima ima i dosta momaka žešćeg izgleda i grubljeg jezika, daje donekle iznenađujuću crtu blagosti i mekoće.

Oni su po pravilu vrlo strpljivi i u odnosu prema radoznalim blogerima i novinarima časopisa koji se specijalizuju za vozila, a koje je moguće lako prepoznati po opremi kao što su osvetljenje, tronošci i male merdevine.

Ponekad, tokom tih okupljanja, se upriliče i bazari na kojima se prodaje oprema i organizuju zajednička krstarenja drumovima.

Biti vozač dekotore tako nije samo profesija ili hobi, već i način života i pripadnost pokretu koji idealizuje tehnologiju i slobodu od prostornih ograničenja i društvenih konvencija.

Dekorisani kamioni nisu prosto drumske mašine za transport – oni su čitava potkultura koja, mada na društvenim marginama u smislu da nije opšte prihvaćena i cenjena, niže društvene klase, obične radnike i njihov težak posao, izdiže iz anonimnosti i postavlja u žižu medijske pažnje: u novinske članke, stripove i filmove, te im tako donosi interesovanje i priznanje koje inače ne bi imali.

broj komentara 3 pošalji komentar
(utorak, 11. jun 2019, 22:59) - anonymous [neregistrovani]

mhm

srbija ne moze da se poredi sa naprednim svetom, u srbiji je sve obrnuto od normalnog sveta... pogledajte samo zakon o saobracaju, koliko je ljudi ostalo bez posla, zato sto mu je oduzeta vozacka na 3 meseca... a novcane kazen su astronomske... pogledajte malo kazne u okolnim zemljama, viddecete veliku razliku... itd itd... kukala nam majka....

(utorak, 11. jun 2019, 16:50) - anonymous [neregistrovani]

DALJE NECES MOCI

Na tehnickom(SAMO U SRBIJI)ti kamioni ne bi prosli jer nisu fabricki.Moj drug skidao vetrobrane sa kola jer nije fabricki na autu.

(utorak, 11. jun 2019, 08:29) - anonymous [neregistrovani]

I u spotu...

https://www.youtube.com/watch?v=0QkYjaHmsI8