Bila sam na Vudstoku, pamtim i muziku i blato

U avgustu 1969. godine, Vera Ranković je kao studentkinja otišla na jedan od mnogih muzičkih festivala koje je sa društvom posetila tog leta. Vudstok. Nekadašnja novinarka RTS-a priznaje da tome tada nije pridavala previše značaja. Prisetila se kako je festival protekao, zbog čega je Hendriks kasnio, kao i kako je izgledalo biti član hipi pokreta tokom "leta ljubavi".

Otkud vi na Vudstoku 1969. godine?

Ja sam tada bila student, studirala sam na Likovnoj akademiji u Bostonu. Tamo sam živela i završila srednju školu i fakultet.

To je bio jedan od festivala na koje smo mi išli kao grupa čergara leti. Muzički festivali su bili u modi i kada smo bili tamo, mi uopšte nismo bili svesni kakvom istorijskom događaju prisustvujemo.

Koji ste to vi?

To je družina mojih prijatelja sa fakulteta, kolega studenata. Imali smo kombi i onda smo leti išli po raznim muzičkim festivalima. Mi smo bili hipici, sa svim što to podrazumeva, i to nam je bio letnji provod.

Da li je Vudstok obećavao u najavi da će biti nešto veliko?

Jeste, bilo je puno poznatih imena, ali ona najpoznatija nisu bila tu — ni "Stonsi", ni Bob Dilan, ni "Led cepelin". Ovi koji su bili tu još su bili u usponu, nisu bili legende — ni Džimi Hendriks, ni Dženis Džoplin. To je bila neka alternativna muzička scena, oni su tek sad postali legende, posle pola veka. Oni su onda još uvek probijali te muzičke i kulturne barijere.

Ono što je meni važno je to vreme. Ja sam bila tamo, ali sam bila tamo u tom društvu, u tom momentu. Taj doživljaj je meni bio vrlo širok. Bila je neka bina u daljini i neka muzika, ali ona nije bila primarna. Ona je bila povod da se mi skupimo tu. A skupilo se mnogo ljudi, neki kažu čak pola miliona.

Mi smo bili tamo četiri dana. Muzika je bila sve vreme. Bilo je muzike, kiše, sunca, spavanja, sedenja, šetanja.

Zamislite vi pola miliona ljudi da se skupi! Četiri dana nije bilo policije, nije bilo redara, nije bilo nikakvih problema, incidenata, agresivnosti. Niko se nije posvađao, možete li vi to da zamislite?

Kažu da je zaista to bilo "mir i ljubav"...

Da, to je bio taj hipi pokret. On je počeo faktički sa "Bitlsima", oni su krenuli sa tim alternativnim načinom života. Prvo kosa — kosa je simbol hipi pokreta. Kad je bio Vudstok '69. godine, hipi pokret je bio na vrhuncu. To jedna, kako se kaže u Americi, "counterculture", kod nas bi se reklo supkulutra.

Hipici nisu bili neka sirotinja i neki problematični ljudi ili narkomani, nego baš suprotno. Bili su iz dobrostojećih porodica, uglavnom školovani — to su bili studenti.

Bili su i vrlo politički angažovani. U to vreme je bio Vijetnamski rat i počela je mobilizacija. S jedne strane ideš na muzičke festivale, a s druge strane ideš na demonstracije. Mi smo išli u Vašington i demonstrirali. Mi smo kao akademija pravili grafičke plakate protiv rata u Vijetnamu.

Ta muzika je bila odraz jednog gledanja na svet koji je bio dramatično drugačiji od sveta naših roditelja. To su bile pedesete, bili su vrlo uštogljeni, društvo je bilo vrlo staromodno i patrijarhalno u Americi. Šezdesetih godina je "bebi-bum" generacija dolazila u zrelost i pobunila se protiv cele filozofije materijalizma, protiv toga da posle fakulteta moraš da uđeš u korporaciju, da imaš dres-kod, da uđeš u dugove.

Mada, šezdesete i sedamdesete su bile jako prosperitetne godine, možda najbolje prošlog veka, jer je tada u Americi srednja klasa bila najbrojnija. Tih godina su ljudi mogli da priušte sebi da kupe kuću.

U tome se razlikuje od današnjeg vremena. Mladi ljudi koji su završili fakultet imali su pred sobom svetlu budućnost, imali su očekivanja da će svaka godina biti sve bolja. Mi sada imamo suprotno, imamo promenu klime, finansijske slomove, razne probleme.

Hipi pokret nije bio mnogo rasprostranjen. Možda je bilo 20 miliona hipika u celoj Americi od 200 miliona ljudi. To je bio pokret koji nije bio baš toliko raširen, ali je širio druge vrednosti, drugu muziku, drugi izgled, drugi stav, odnos prema drogama.

Uglavnom ljudi koji uzimaju drogu to rade jer su nesrećni, da pobegnu od stvarnosti. U Americi tada mi smo uzimali marihuanu, ali ne ozbiljno, a i LSD je tada otkriven. To je bilo istraživanje sebe i svoje svesti i način da se svet vidi drugačije.

Alkohola nije bilo, možda pivo. U Evropi je sasvim drugi stav prema alkoholu. Dostupniji je, blaži i prisutan na društvenim događajima. U Americi ne, jer gotovo svaka država ima zabranu točenja alkohola za maloletnike i nije uopšte dostupan.

Na Vudstoku je bilo trave, LSD-a. To nije bila glavna stvar, kao ni seks. Bilo ga je, naravno — mladi ljudi, hormoni rade. Tada je bilo percipirano da su to sve neki promiskuitetni otpadnici društva.

Tako je pisalo u medijima tada...

Da, konzervativna štampa je sve skandalizovala. Posle su videli, kada su roditelji tih mladih ljudi koji su bili na Vudstoku pisali npr. Njujork tajmsu i rekli: "Izvinite, vi to potpuno pogrešno predstavljate. Tamo nema nikakve opasnosti, nema agresivnosti, teških droga. To su deca koja slušaju muziku."

Ako taj period možemo da okarakterišemo od Bitlsa do filma "Kosa", vidite da je to pokret koji se kasnije izgubio silom prilika, ali to se raširilo na ceo svet.

To je bilo i kod nas. Mi smo periferija, ali su i kod nas došli odjeci. I kod nas je bila duga kosa, i kod nas su vodili decu na šišanje. Moj tata je bio profesor ovde u srednjoj školi i bio je glavni za šišanje đaka.

Znači, bilo je lako i ovde poistovetiti se sa tim...

Bilo je, mada u mnogo manjoj meri, jer mi nismo imali tako izraženu srednju klasu. U tom pokretu si kada si materijalno obezbeđen od detinjstva i onda odbacuješ te materijalne stvari radi duhovnog prosvetljenja.

Zakrčene ulice, bila je masa ljudi, nije se očekivalo da će ih toliko doći. Jeste li ušli besplatno, kao što kažu da je na kraju bilo?

Jesmo, ušli smo besplatno. Očekivali su 150.000 ljudi i toliko su prodali karata. Međutim, mi smo se zaputili, pa sad — šta bude!

Stiglo je 400.000 i više. Onda su sve otvorili i rekli da je besplatno. Posle sam čitala da su organizatori godinama otplaćivali dugove jer nisu zaradili ništa od toga.

Koji izvođač je ostavio najbolji utisak?

Ja sam volela Džoa Kokera, Kridense (Creedence Clearwater Revival), njih sam obožavala, Dženis Džoplin, Hendriksa... Ma sve ove velike, "Džeferson erplejn", "Krozbi, Stils, Neš end Jang", "Hu". Svi su oni posle postali poznati.

Kada ste vi shvatili da ste prisustvovali nečemu što će biti... (tako veliko)

Mnogo kasnije. Taj festival je bio jedan od mnogih.

I šta ga je to izdvojilo da danas pričamo o pola veka Vudstoka?

Postao je po brojnosti i broju izvođača najveći i to ga je napravilo simbolom hipi pokreta.

Kada ste prijateljima ovde govorili da ste bili na Vudstoku, to mora da je... (bila značajna stvar)

Nije mi to nešto bilo važno. Imala sam zanimljivu sudbinu, pa sam to već i zaboravila. Ja sam diplomirala na Taftsu (Tufts). Onda sam došla preko leta ovamo kod roditelja, a tamo sam bila kod tetke i teče. Upala sam u dobro društvo, sve mi se to jako dopalo. Počela sam da radim u televiziji kao prevodilac, pa su me kasnije primili za novinara.

U međuvremenu sam bila i pevačica, pevala sam sa "Siluetama", pošto sam se udala. Mnogo sam volela muzičare i samo sam se udavala za muzičare!

Imam troje dece i svi su muzičari, ali klasičari. Otac moje dece i ja smo sa "Siluetama" putovali po Evropi, pošto je on svirao u "Siluetama", a ja sam pevala. Muzika je bila vrlo važan deo mog života.

Školovala sam se kao slikar i keramičar i to sad radim. Platu i staž sam zarađivala kao novinar, i to spoljne politike u RTS-u.

Da li se sećate nekih situacija na Vudstoku?

Sećam se kiše. U nekoliko navrata su bili strašni pljuskovi koji su trajali satima. Mi smo srećom imali kombi, pa smo se sklonili. Bilo je blato do kolena, pa je morao koncert i da se prekida.

Zbog toga je Hendriks kasnio. Bio je poslednji od svih i pošto je bilo prekida zbog kiše po nekoliko sati, sve se pomeralo, a svaka grupa je imala nastup oko sat ili sat i po.

Tako je Hendriks, koji je trebalo da nastupi recimo u četiri ujutru, nastupio u pola devet ujutru u ponedeljak. Sav narod je već odlazio, neki su se zadržali samo da vide.

Kažu da je bilo svega 30.000 ljudi...

Tako je. Onda je on svoju legendarnu himnu odsvirao na psihodeličan način.

U toj kulturi je bilo nekoliko zanimljivih stvari. Ta psihodelija, svetla, kombinovano sa LSD-om, izoštravala je čula. Bilo je nekoliko indijskih izvođača. Oni su bili u modi, to su uveli Bitlsi, ako se sećate Ravija Šankara.

Bilo je raznih boja u odevanju, makrame, i – kosa. Morala je da bude prelepa kod svih, muškaraca ili žena, svejedno.

Bilo je obeležavanja 25, 30 pa i 40 godina Vudstoka. Kroz analize se čini da to ne može da se poredi sa prvim Vudstokom.

Nisam pratila. Ali, naravno, kad uvek neko pokuša da kopira original, to nikad ne može da bude ono što je bilo stvarno.

Možda i glavna stvar u celoj toj priči je što je to bilo dosta spontano i neočekivano. Nije se očekivalo da će doći toliko ljudi.

Čitala sam da su u gradiću Vudstoku, koji je 50-60 kilometara odatle, maltene skupili nacionalnu gardu za "ne daj bože". Međutim, nije bilo potrebe uopšte. Hipici ne prave probleme, to je njihova odlika.

broj komentara 2 pošalji komentar
(petak, 16. avg 2019, 10:53) - anonymous [neregistrovani]

Lepo objasnjeno

Uvek slusamo neke price o Vudstoku od onih koji nisu bili tamo. I onda tu ima preterivanja, netacnosti, mitova itd itd. I onda jedna pametna zena koja je bila na Vudstoku, i ne samo na Vudstoku, lepo objasni, bez preterivanja, tacno i istinito, i Vudstok, i to vreme, i te ljude, i tu drustvenu atmosferu. Svaka cast na ovom tekstu o Vudstoku i razgovoru sa pravom osobom o toj temi.

(sreda, 14. avg 2019, 19:18) - perica [neregistrovani]

korekcija

Mala korekcija. Dotična kaže: „То једна, како се каже у Америци, "counterculture", код нас би се рекло субкулутра“. „Counterculture“ je kontrakultura, a „subculture“ je subkultura, odnosno podkultura. Razlika je suštinske prirode. Kontakultura ima za cilj da revolucioniše dominatni kulturni model, dok podkultura koegzistira sa njim, ili je čak samo njena nijansa. Hipici ne bi bili to što su da upravo iz temelja nisu podrivali dominantnu kulturu. Drugim rečima, ne mogu biti subkultura. To su, npr, navijači, bajkeri i sl.