Дашак истока у Београду – Бојанина порцеланска прича

Далеки исток откривала је као студенткиња кинеског језика и књижевности, да би се неколико година касније упустила у израду порцеланског посуђа. Осим што је дашак истока донела у родни град, једна Београђанка је успела да љубав према керамици претвори у посао.

Да би отворила врата свог атељеа, Бојана Бркић морала је много да учи о керамици. Заправо, није морала, већ је желела. А та жеља, након бројних курсева и радионица, увукла ју је у свет предузетништва.

„Више од петнаест година сам радила без жеље да брзо започнем неки посао, да брзо узмем неки новац. Мени је и даље јако занимљив сам процес израде, јер керамика као грана је јако широка и ту цео живот можете да радите нешто друго“, каже Бојана.

Њен избор је порцелан. Признаје да је изазовно њиме овладати, јер не дозвољава импровизације и свака грешка је видиљива. То је учи стрпљењу, нарочито уколико се деси да комади пукну у неочекиваним тренуцима.

Да би направила један комад Бојани је потребно десетак дана. Ту стану три печења порцелана, за облик, чврстоћу и нането злато. А да би на пример ова шоља завршила у нечијим рукама, претходно кроз Бојанине руке прође 15 пута.

Спретне руке у овом послу су од пресудног значаја. Међутим, не и довољне. За успех у предузетништву потребно је доста више од тога.

„Флексибилност, јер ако само идем право и кажем ја хоћу тамо да будем, тешко да ћу стићи тамо, пошто је пут кривудав и непредвидљив, е сад ако смо спремни да смо флексибилни, мењамо пут који смо зацратали, то је права ствар, и ако не уживате у томе, овај пут није за вас“, истиче предузетница.

Бојана и њен супруг и пословни партнер Раде убрзо по покретању посла знали су да су да ће пратити пут, без обзира на препреке које се на њему нађу. Иако њихова прича некоме може деловати романтично, они сами не воле да посматрају предузетништво кроз ту призму. Напротив, свесни су улога.

„Kада си спреман да жртвујеш неки свој комфор, неки начин живота на који си навикао. Свакако много рада и много одрицања и велика је одговорност“, сматра Бојана.

Од 2016. године када су и први пут ушли у овај атеље, искрени су према себи и муштеријама. Не раде уметничку керамику, већ употребну. Сваки комад који се овде направи намењен је за сто. И управо то их разликује од конкуренције и бројних аутора керамике.

„Оно што можда могу да издвојим као неку нашу специфичност је то што смо се можда усудили да неки материјал који има традиционалну вредност и значење, престиж, да му дамо нову интерпретацију и модеран дизајн“, објашњава Бојана.

Лако су дошли и до првих прихода. Маркетинг, за који је Раде задужен, дао је резултате.

„Мислим да смо јако брзо стали на ноге у смислу да живимо од тога, е сад опет да се вратим на почетак приче јесте да је живот, квалитет живота у смислу финансија није задовољавајући какав је био у претходном животу. Чињеница да радим у нечему у чему баш уживам је много већа награда од самог финансијског дела“, објашњава Раде.

А уживање и посвећеност послу се не могу сакрити. То најбоље знају они који пазаре у овом атељеу. Зато је за Бојану и Радета највећа награда када муштерије препознају њихову искреност.

број коментара 0 Пошаљи коментар