Хитлер и секирација за кеву, препоруке за Фест, други део

Три филма из различитих програма која би требало да погледате ове године на Фесту, а ево и зашто...

Друга серија препорука поново узима узорак из разних програма, и поново је реч о филмовима који се морају погледати на великом екрану. Наизглед, такве ствари није ни требало наглашавати све до сада, када је стриминг постао формат на ком се изражавају чак и највећи мајстори попут Мартина Скорсезеа. Но, свака истрошена фраза пре или касније мора да се најозбиљније врати у употребу.

Матер

У стара времена, док су видео-касете још постојале као актуелан формат, већина млађих чланова видео-клубова с врата би рекла: „Дај ми две акције за мене и неку секирацију за кеву.“

Матер Јурета Павловића, младог хрватског редитеља који је привукао пажњу освајањем награде Европске филмске академије за краткометражни филм, подигао је „секирацију за кеву“ на ниво арт хауса.

Филм Матер бави се врло актуелном темом на простору бивше Југославије, а то је брига гастарбајтера о старим родитељима које су оставили за собом у домовини. Дарија Лоренци маестрално игра Јасну, жену која оставља породицу у Немачкој да би дошла да брине о мајци, која је на самрти. Међутим, када се врати кући, суочава се и са траумама и са проблемима које је покушала да остави иза себе.

Павловићев редитељски поступак је занимљив и, што је најважније, доследан. У одређеном смислу евоцира успомену на прошлогодишњег лауреата Боба Јелчића, који је награђен за режију на Фесту за филм Сам самцат.

У оба случаја имамо камеру која је везана за протагонисту и сцене које су минимумом монтажних интервенција унутар сцене приказане скоро интегрално, и резовима који не управљају гледаочев поглед већ само наговештавају проток времена.

Упркос томе што се оба филма баве пријемчивим породичним темама кроз софистициран редитељски поступак, чини ми се да је Павловићев филм комуникативнији, али да Јелчићев убедљивије приказује менталитетску димензију амбијента у који је смештен.

Стога, Матер је арт хаус који може бити снажно гледалачко искуство и за публику коју занима искључиво репертоарски филм. Тим пре, овај филм треба уловити на Фесту јер га касније можда нећете запазити у програму биоскопа.

Јојо Rabbit

Јојо Rabbit је екранизација романа Небо у кавезу Кристин Лененс, пре неколико година објављеног и код нас. Популарност филма је надишла репутацију романа, а нашој публици може бити изузетно занимљив јер је после премијере у више наврата код америчке критике био упоређиван са филмом Тито и ја Горана Марковића.

Руку на срце, српска публика је већ имала сличне реакције на филмове Таике Ваититја, рецимо када је 2017. на Фесту приказан његов филм Лов на дивљаке, где су многи наши гледаоци поредили дизајн главног јунака тог филма са протагонистом остварења Тито и ја.

Јојо Rabbit је те паралеле некако озваничио. У оба филма главни јунак је дечак фасциниран вођом у једном тоталитарном систему коме се овај јавља као имагинарни пријатељ и води га кроз животне изазове.

Упркос томе што су поређења између Хитлера и Тита сама по себи неумесна, одређене сличности између ова два филма збиља постоје, у оба случаја дечак је приказан као узорни продукт система који контролише живот својих грађана до детаља и убеђује их да верују у разне бизарне идеје, а то могу само деца.

Међутим, сами филмови се дубински разликују јер Таика Ваитити и Горан Марковић нису аутори сличних поетика. Док је Горан Марковић мајстор филмске модерне, Таика Ваитити долази из традиције аматерског филма, мешаних техника, телевизијског скеча и жанровске продукције, па је и његов филм агресивнији у пласирању сваке идеје.

Исто тако, Тито и ја је изашао у периоду када је титоизам сасвим уминуо, док Јојо rabbit жели да упозори на успон популизма на Западу и опасних идеологија које са њим иду, па је самим тим његов активизам паничнији. Стога, иако Тито и ја заједно са Јојо Rabbit-ом може једног дана чинити добар дупли програм у Кинотеци, ове филмове треба раздвојити.

Оно што је Ваитити донео јесте динамична, живописна комедија која спаја приповедачку ексцентричност и високу комуникативност, успут третирајући нацисте као опасне карикатуре, слично Тарантину у филму Проклетници. Јојо Rabbit је право биоскопско уживање у које је Ваитити уложио кредит стечен режирањем трећег Тора за Марвел и обезбедио слободу да се у савременом Холивуду бави јако озбиљном темом на провокативан начин.

Апокалипса данас – коначна верзија

Пре скоро двадесет година на Фесту приказана је дужа верзија ремек-дела Апокалипса данас Френсиса Форда Кополе и могу да посведочим како је реч о изузетном гледалачком искуству. Ово је класик који смо сви гледали безброј пута, али мало ко од млађе публике га је заиста гледао на великом екрану.

Овогодишњи Фест у програму „Фест класик“ нуди и пројекцију коначне Кополине верзије овог филма. И сматрам да такав биоскопски празник не смете пропустити. Раскош овог филма, тематски и стилски прелази који прате трансформацију ликова сами по себи из једног у другог гледање позивају на ново читање.

Отуд не чуди да је и Копола у више наврата састављао овај филм, враћајући неке изостављене делове.

Иако многи филмови нису бољи у „дужим“, „редитељским“ верзијама, Апокалипса је дело великог аутора у врхунској форми и као таква сваки минут снимљен током њеног настанка има смисла када се изнова уврсти у целину. Ово је један од оних филмова захваљујући којима је кинематографија важна.

Ево прилике да се на то подсетимо.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(субота, 25. јан 2020, 12:30) - AB [нерегистровани]

Jojo Udav

Jojo Rabitt je naprosto predosadan i neinventivan film sa prefiksom post, koji me je totalno razočarao. Džabe filozofija i podtekst kada je dosadno.

(субота, 25. јан 2020, 04:49) - Neša [нерегистровани]

Ah

Ne moram ja ništa što nije u mom interesu. A predložena, (agit)propagirana, "ostvarenja" svakako nisu. Ali je dobro što postoje jer ukazuju kuda ne treba ići. Volim "naš" "javni" servis koji radi u interesu "građana".