Како су настајали чувени филмови и серије Гордана Михића

Из хрпе књига које је непозната жене изнела пред Гордана Михића у његовом раном детињству одабрао је оно што га занима али и оно на основу чега ће створити своја најзначајнија дела која су ушла у анале филма и телевизије. Шта је то што је утицало на познатог сценаристу? Како је говорио о свом животу и раду и како су настале неке познате серије и филмови?

Гордан Михић се у емисији "Заводљива телевизија – креатори серија", која је емитована прошле године на РТС-у поводом јубилеја 60 година Телевизије, осврнуо на свој уметнички рад и на оно што је оставило највећи утицај на њега. 

Све је почело у Сокобањи, где је живео и ишао у школу као дечак. Симболично наводи да тада није знао да је у том месту врло често боравио Иво Андрић и да је ту писао чувене романе На Дрини ћуприја и Травничка хроника.

„Пут до школе водио је поред неколико вила трговаца који су имали велике библиотеке. И кад год се враћамо из школе, мој брат и ја станемо поред прозора и гледамо огроман низ књига унутра. Једног дана, једна госпођа изађе напоље и пита нас – шта гледате“, присећао се Михић.

Они су тад рекли да воле да читају али да немају књиге и она им је изнела хрпу књига одакле су они изабрали оно што их је занимало.

„Наравно, то су била прво она дела Џека Лондона, да бисмо врло брзо прешли на оно што је највише занимало мене и брата – Чехова, Мопасана, Тургењева и дођемо до Достојевског, који је био врло тежак за нас“, рекао је Михић.

Истакао је да је на њега лично највећи утицај, поред Чехова и Гогоља, оставио амерички писац Томас Вулф који је написао књигу Погледај дом свој анђеле.

„То је мене толико погодило, то је била прича о разбијеној породици, о нестанку среће, љубави, о завичају. Његова друга књига била је Нема повратка дому. То је дуго остало у мени“, навео је познати сценариста.

Детињство пресудно за писца 

У Сокобањи је провео осам година а онда се преселио у Београд, где је често мењао станове. Упознао је много људи у самачким зградама и становима. Каже да је, на неки начин, ту настала његова прва серија Самци.

„Свакако да је за стварање једног писца пресудно рано детињство и рана младост. Одатле потичу све касније евокације сећања. И спајања са каснијим животом који осећа и проживљава“, рекао је Михић.

Истиче да је серија настала 1986. године у време када се телевизијска серија као жанр развијала на Телевизији Београд.

„Ја пишем Самце овако. Одем са женом и дететом на Дивчибаре. Напишем причу у понедељак. У уторак је однесем у Београд. Аца Ђорђевић је подели глумцима у среду. У четвртак је снима. У суботу се емитује. Да, тако је било“, рекао је Михић.

Једно време је радио и као новинар. Сећа се да је писао телевизијске критике и да је био ужасно строг. Због тога га нису волели на телевизији и то је утицало на његов рад када је дошао у њу.

„Љути још увек на мене, на телевизији се договоре да би било најбоље да ме на неки начин смире и ућуткају тако да, пошто они не знају, да ја покажем шта ја знам. Да ли бих ја могао да напишем неку ТВ серију“, додао је.

Истиче да га је позвао уредник Малиша Маринковић и да му је тражио да направи нешто упитавши га колико му треба времена.

„Ја кажем, једно шест-седам дана. Он пита – за целу ТВ серију? Вероватно је био срећан и помислио – ко зна шта ћу ја то донети. Ја сам доста брзо и лако писао у то време и донео сам му седам прича за недељу дана. Међу њима су биле приче које су више пута емитоване“, истакао је Михић објашњавајући како је почео каријеру на Телевизији Београд.

Познанство за Живојином Павловићем 

Прекретница у каријери била му је познавање са Живојином Павловићем за кога ће, заједно са Љубишом Козомором, написати главна поглавља „црног таласа“. 

„Павловића сам упознао на самом почетку каријере. Испостави се да волимо исте ствари. Пита ме – имаш ти неки сценарио? Како да не два. Која два? У то време постојао је немачки писац Волфганг Борхерт који је био у рату и осетио трагичну судбину генерације која је била у Хитлеровом рату. И писао је о тим људима. И имао је једну песму 'Кад будем мртав и бео'. 'Кад будем мртав и бео, ја бих хтео да каква-таква светиљка будем'. Ја предложим Жики да се тај филм о Џимију Барки, луталици, несрећнику, зове Кад будем мртав и бео. Жика то прочита и каже: Има ли још нешто. Има Буђење пацова“, описао је Павловић.

Навео је да у његовом детињству није било ни радија ни телевизије и да су они заиста много читали.

„То је било време које данас изгледа као нека бајка. Све је било апсолутно друкчије. Могли сте да мирно одрастате. Да мирно уживате у неким великим тековинама културе, упознајете се са великим уметничким делима и да то прође кроз вас на начин на који вас неће озледити већ оплеменити“, истакао је Михић.

Навео је да се целог живот бавио ониме што је желео да напише. 

„Сваком је битан и новац и начин како ће живети и све то. Али мене није то оптерећивало. Спреман сам и да нешто не буде од нечега. Нека стоји. Важно је да сам ја то завршио“, рекао је Михић.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 13. авг 2019, 11:07) - Slobodan [нерегистровани]

Sjajni Mihic

Veliki Mihic ,covek od profesionalnog autoriteta I ljudskog samopostovanja !