Раднички – Грађански, вечити дерби српске политике и кинематографије

Било да је у формату филма или серије, "Више од игре" је кључ за читање друштвених односа у Србији у животу и на екрану, где фудбал служи као сунђер за различите поруке, емоције и пароле. Знамо ли данас правог победника те утакмице?

Серију "Више од игре" Слободана Стојановића можемо сматрати својеврсним прототипом најуспешнијих српских телевизијских серија с краја прве и с почетка друге деценије 21. века. Када је настала 1976. године, ова серија је несумњиво поседовала читав низ атрибута који су је издвајали и већ тада учинили култном, радо гледаном и репризираном.

Уосталом, неких двадесет година касније, она је премонтирана у форму целовечерњег филма и приказана на филмском фестивалу у Херцег Новом. Пребацивањем из деветочасовне у двочасвну форму, изгубила је много у естетском погледу али јој читавих двадесет година старости нису сметали да забави публику изнова на Канли Кули.

Ако бисмо поделили серију "Више од игре" на слојеве, у њој можемо препознати два сегмента. Један је носталгична реконструкција живота у српској варошици крајем тридесетих и почетком четрдесетих. Други слој је међутим савремена реинтерпретација тог периода у којој се унутар тог носталгичног миљеа истиче мотив радничке борбе, социјалистичке револуције и пролиферације идеологије која је у време емитовања серије била доминантна.

Међутим, Више од игре није класичан пример промоције једне идеологије, и у томе је њен први фактор субверзиности. Наиме, свака идеологија гради свој наратив на идеји Пада и поновног успона кроз преузимање одређеног погледа на свет. Стојановићев предложак не крије друштвене контрадикције присутне у Краљевини Југославији али исто тако тадашње друштво не приказује плакатски, чак напротив, врло носталгично представља снове и стремљења појединих житеља Градине који ће се 1945. наћи на пораженој страни.

Измишљена српска варошица Градина постаје поприште једне шире, готово архетипске друштвене хронике, и кроз неоптерећеност историјом постепено постаје истинитија од многих истинитих прича.

Рат је почео на фудбалском терену

Ривалитет Радничког и Грађанског, као левичарског и капиталистичког клуба, у том периоду јесте деловао архаично, али то не значи да није рефлектовао постепено политичко груписање које се дешавало око клубова у тадашњој СФРЈ што ће већ неких петнаест година касније довести до тезе да је рат почео на Максимиру, током масовне туче на утакмици Динама и Звезде. Тако у филму Више од игре, оружани отпор ако не почиње а оно се баш распламсава на фудбалској утакмици где партизани врше своју кључну диверзију.

Питање спорта у време окупације, својеврсна је terra incognita у данашњој Европи. Имамо читав низ филмова о фудбалским утакмицама заробљеника или локалних играча против немачких војника или момчади. То је отишло толико далеко да данас Руси, Украјинци, Мађари и Македонци имају филм са малтене истим заплетом где су домаћи играли против окупатора а улог је била глава.

Наша кинематографија се тога слабо дотицала, између осталог и зато што су неке од највећих послератних фудбалских звезда стекле име играјући за време окупације, не само на територији окупиране Србије већ нарочито у НДХ која је имала и свој национални тим.

У том погледу занимљив је случај Креша Голика и његовог филма "Плави 9" у коме се појављује лик Фабриса, ветерана, ведете и професионалца. Ако у овом филму из 1950. Фабрис слови за ветерана, биће да је своје име градио у НДХ, или негде у окупираној Европи. То се код Голика нигде не разрађује али та примисао остаје.

Међутим, у тој дистинкцији аматера и професионалаца на фудбалском терену, као најзначајнији лик изграђен у нашој драмској продукцији остаје лик Бецића ког тумачи Воја Брајовић. Бецић је већ по презимену јасна алузија на Ивицу Бека најцењенијег југословенског интернационалца тог времена. Брајовићева интерпретација Бецића је толико остала запажена, да је сам Ивица Бек као историјска личност у филму и серији Монтевидео више реконструисан по Стојановићевом лику него по историјским изворима. Штавише и Иван Зекић који игра Бека више личи на елегантног Брајовића него на стаменог Бека.

У том смислу, читава динамика односа међу карактерима унутар Монтевидеа, у том фудбалском сегменту изграђена је на Стојановићевој мустри. Имамо два ривалска клуба БСК и Југославију. У томе свему имамо лик комунисте Милутина Ивковића који јасно боји идентитет свог клуба а у другом филму уводимо и лик Ивице Бека који је као интернационалац у почетку аутсајдер али се касније испоставља као лојалан члан тима када прође период иницијалних мачо надметања.

Само две године после серије "Више од игре", изашао је филм "Тренер" Пурише Ђорђевића у коме се на апсурдан начин деконструисао тада већ свеприсутни уплив новца у фудбал. Отуд са разлогом можемо претпоставити да је Стојановићева серија била сасвим јасна апотеоза спреге друштва и спорта, локалне средине и фудбала, и покушај да се овом спорту који је најважнија споредна ствар на свету и више од игре, изнова додели јасна социјална улога.

Отуд је у серији до те мере истакнута подела на професионалце и аматере и најављена промена парадигме, прелазак из периода када је сиротиња играла фудбал за богаташе у гледалишту у период када су богаташи на терену а сиротиња на трибинама. Монтевидео се ослања на тај вредносни систем али га пласира пред публику у још радикалнијим друштвеним околностима, када је фудбал дубоко криминализован и није више ни на једном нивоу позитиван друштвени агенс код нас.

Отуд, Монтевидео покушава да идеализује свет предратног фудбала, акцентује чињеницу да су доктор Андрејевић или Коста Хаџи били угледни грађани мимо свог ангажмана у својству спортских радника и да покаже како је овај спорт раније заиста имао своје хероје. Помичући се од историјских података о Београду или Монтевидеу свог времена, приближава се измишљеној Стојановићевој Градини која у међувремену поприма својства Изгубљеног раја.

Стојановићев потпис међутим стоји и на једном филму који је жестоко критиковао и демистификовао позицију спортских и то баш фудбалских хероја. У "Ерогеној зони" Дејана Караклајића из 1981. године појављује се лик Пере Звери ког игра Велимир Бата Живојиновић. Пера Звер је бивши фудбалер који је капитализовао своју репутацију са терена и сада је користи како би средио запослење свом интровертном и несналажљивом сину.

"Ерогена зона" је један од најзанимљивијих филмова београдске школе (са битним ауторским упливом прашке) на тему конзумеризма и непотизма који су на крају и разорили друштво, и слично серији Више од игре, додуше у другом кључу стоји као битна слика времена у ком је настао и о ком говори.

У извесном смислу, можемо рећи да је приликом настанка Монтевидеа, ауторима била дража серија "Више од игре" него сама историја на којој су базирали филм, односно да је Стојановићева серија послужила као инспирација не само у домену атмосфере већ и драматуршке мустре. Исто важи за Стојановићев моћни имагинариј који је преузео место чињеница и проглашен је за уметничку истину тог доба.

"Више од игре" као темељ савремене телевизије

Као најдиректнији наследник серије "Више од игре" просто се намеће серија Монтевидео, и то не искључиво по оном највидљивијем елементу а то је фудбал. И у својим грађанским сегментима, у сценама које приказују шири друштвени контекст и поларизацију Београђана око подршке клубовима БСК и Југославија, Бјелогрлић преузима неке од Стојановићевих стратегија носталгије.

Поново су његови јунаци нежни сањари, представници света кога више нема, људи који се баве старим занатима, упитани над модернизацијским процесима. Као што је у Градини битна тема електрификације и хидроцентрале (која је у "Више од игре" третирана ако предузетничка иницијатива а не као државни моденизацијски пројекат као у комунизму, чиме се бавила и послератна кинематографија) тако и на Чубури у Монтевидеу имамо сцене увођења градског аутобуса и телефонске везе.

Редитељ серије "Више од игре" Здравко Шотра крајем девихаљидих такође одлучује да се врати овом носталгичном штимунгу у својим екранизацијама романа Мир Јам. Међутим, врло је занимљиво да у његовим серијама заправо нема утицаја Стојановићевог рукописа, па чак ни оног ницијалног оживљавања интересовања за Мир Јам које је покренуо Борисал Михаиловић-Михиз почетком седамдесетих година прошлог века.

Наиме, Михизов третман Мир Јам је био пародичан и он се касније прелио у тлевизијски рад Биљане Максић и Милоша Радовића. Међутим, Шотра остаје одан њениом мелодрамском ексцесу и обрађује овај садржај врло сериозно. Међутим, прилику да говори о епохи не користи нимало. Гледањем Шотриних серија, тешко је утврдити да се у том друштву дешава ишта друго изузев догађаја битних за љубавне и породичне заплете његове приче па је понекад чак и тешко разлучити да ли је реч о двадесетим или о тридесетим годинама.

Стојановићева серија је међутим врло прецизно ситуирана у четири године пре рата и период окупације са врло јасним назнакама свих друштвених процеса мимо онога што је основни заплет. У Монтевидеу, нарочито у форми серије, кроз уводне сцене у којима се јунаци сусрећу у биоскопу, епизоде бивају обојене информацијама из филмских журнала, а свеукупност прошлости се прелива и у животе јунака.

Но, у идејом погледу, Монтевидео не да нема субститут за јасан левичарски набој Стојановићеве серије, већ штавише готово да потпуно игнорише доношење било каквог закључка. Док је "Више од игре" серија која завршава оптимистично, упркос жртвама које су поднели јунаци, Монтевидео се завршава комеморативно упркос виталности својих јунака и њиховом успеху. Разлог за то је вероватно у томе што је хепиенд серије "Више од игре" био третиран као још један темеља општег социјалистичког хепиенда према ком се креће читаво друштво, док Монтевидео приказује период врлине, оданости и ентузијазма који су непоновљиви, па самим тим делују елегично. У том вредносном, односно идејном погледу препознајемо основну разлику између "Више од игре" и Монтевидеа.

Серија "Сенке над Балканом", која је произашла из Монтевидеа, у одређеној релацији може да се посматра као корак даље у односу на Стојановића. Ако је Монтевидео био потпуна реконструкција њене атмосфере, онда су "Сенке над Балканом" њено наличје, са акцентом на корозивност предратног друштва. Међутим, свако наличје постоји само у односу на лице, па су тако "Сенке над Балканом" рефлексија у односу на "Више од игре".

Снага серије "Више од игре" и њена релеванност данас само је привидно тематске природе. То што Монтевидео са њом дели основну поставку а то је да кроз фудбал говори о друштву, само маскира чињеницу да је Стојановићева дрматауршка поставка одолела зубу времена, и да она не само по својој заоставштини у домену популарне културе већ и по неким структуралним решењима има значајну улогу у савременој српској телевизији.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(среда, 26. јун 2019, 21:53) - NIKOLAKRAJINALONDON [нерегистровани]

5+

I danas volim pogledati tu seriju .