Ужлебљени свет

Какве асоцијације буди појам хармоније? Дабоме - спајање, слагање, склад, слога. Сталожено, мирно, опуштено. На пола је пута између монотоније (једнакости) и контраста (супротности).

Ипак, већ сам корен грчке речи хармонија нагиње у неки присенак противности и борбе. Тај појам сложене противности, удружене премости, плодног укрштаја (како га је дефинисао Дарвин) тако је стародаван у свих народа који су језгровито и непосредно опажали и промишљали, да је и у Хелена, и у Римљана, а и Словена прелазио и у предлог, или префикс, на пример: дија у дијалог (грчки), dis у discursus (латински), раз у разговор (словенски). Све три речи имају једно те исто значење, али префикс у њима губи свој првобитни значај пуке противности, те више одређује сложност. (Занимљиво је да се у Словена то значење појављује у још једној речи: разум. Чиме би, као стадијумом развитка можданог склопа и синапси тога племена, у односу на остала, можда требало да се позабаве антрополози, историчари, етимолози итд.)

Симетрија збиља није ништа друго до противност у складу - рецимо нешто најсличније појму раз-а-склад. Већ у самом опису грчке речи хармонија стоје процеп, жљеб и склоп, као објашњења. Можда највише обилат корен у свем преобилатом и неумрлом, иако покојном старогрчком језику, да се тумачити и често понављаним овим појмом у Хомеровој Одисеји, примерице у 361. стиху (преведено): „Док су год брвна ужљебљена у жљебовима".

А шта је жлеб? Најпростије, најпластичније остварење начела укрштаја; најобичнија, најочевиднија појава борбе у снази, као и слоге у борби, не само у „човечјем рукотвору", већ и у природи, особито у органском, и још особитије у вишем животињском свету - у најплоднијем, најважнијем чину општег живота - самоодржања и оплођења.

Врло би занимљиво било разабрати којим је путевима ненадмашени разум старих Хелена дошао до тога да истим појмом којим је означио жлеб назове и музичку форму каква је песма, или напев. Чак и најзнатнији западњачки научници (па чак и Дарвин, у Постанку човека) овим својим колегама скидају капу, уз признање да су „умом и духом били толико узвишени над садашњим најобразованијим народима, колико су ти данашњи духовни прваци утекли од најглупљих дивљака афричких“ (Francis Galton, Hereditary genius, 1869).

Што је Хераклит увидео и исказао: да све бива склапањем расклопа и раскладом склада, једном речи - укрштајем. Слутњу свога народа је ухватио у фокус чистог огледала свога духа, те ју је у форми јасне слике пуног и збијеног израза оставио потоњем свету.

Хераклитову дедукцијом спознату тезу су ти потоњи научењаци непосредно испитивали индуктивно. Једно од главних начела на коме почива наука поменутог Чарлса Дарвина јесте познање да укрштај у природи ствара увек најбоље врсте. Но владавина тога начела (једновремена, али и посебична), као и у симетрији, у простој премости - познаје се не само у свим телесним, спољним појавама, већ у целокупном делању људског ума и срца, па и у самоме царству лепоте.

Премда је очито, и кроз историју човечанства доказано, да супротности функционишу у тандему, руку под руку, још је упадљивије да то исто човечанство није било сазрело да спрегу тих супротности истински разуме и спроведе. Изгледа да се оно збиља било ужљебило, али на погрешан начин - Исток у религију (одрођен од науке), а Запад опет заокупљен материјалистичким наукама, запостављајући религију (или је доживљујући као наметнуту обавезу).

Први пут се у историји дешава да нестају те оштре цивилизацијске разлике, у свим сферама њеног бивства. Земља постаје једно: глобално село. Да ли вам то звучи оптимистички, или пак катастрофобично?

број коментара 0 Пошаљи коментар