Kоме је потребна мустра из Бурде

У старим операма свака затворена нумера је захтевала нову мелодију. Али би било сасвим погрешно закључити да је стваралачки напор протегнут од првог до последњег такта нумере – он се обично исцрпи избором метричког обрасца, те компоновањем првог реда/стиха, а затим се остатак процеса одвија по систему механичког испуњавања обрасца.

У том смислу, оправдано је поређење метричке шеме песме са мустром из Бурде за какав плетени комад.

Тако је други ред обично савршена последица првог, а трећи и четврти су дословно (или минимално измењени) поновљени први и други. Сетимо се, уосталом, било које дечје песмице (примерице, „Кад си срећан“).

Други (и тежи) начин компоновања јесте да се изабере нека мелодија која се изварира на начин да кроз њу зазвуче различита расположења - као кад би то била мисао која некад доноси наду, некад меланхолију, некад ликовање, некад безнадежни очај и тако даље.

Највеће мајсторство једног музичара јесте да изабере неколико таквих тема и да их сплете у богато музичко ткиво, које као панореама пролази кроз наше ухо уз непрестане мене обиља осећања.

Тако смо добили Бахову фугу. Или Бетовенову симфонију. Или, као успешни пример примењене музике, саундтрек неког блокбастера.

Квалитет дела које би створио један изразито драмски композитор, али спутан метричким шемама, није далеко од оног што би вероватно настало у литератури да је (рецимо) Карлајл под пресијом конвенције своја историјска дела римовао у строфе.

Другим речима, такав начин ограничава ауторову инвенцију на случајну реченицу, а три четвртине времена одлази на испразну умешност штимовања слогова.

Одбацивање шаблона 

У књижевности су се велики мајстори већ одавно ослободили шаблона.

Пошто се и музика може писати у стихованим мелодијама и прозним темама, она се паралелише са литературом.

Штавише, у драмској музици - као и у драмској литератури - традиција писања у стиху чврсто се одржава са истим штетним последицама, а опера се - исто као и трагедија - прави конвенционално, као џемпер.

Чини се да је театру суђено да у свему буде последње уточиште тежње ка јефтиној допадљивости у уметности.

Ово мешање декоративног са драмским елементима (подједнако у литератури и музици) подржава (авај!) пример великих мајстора.

Веома узбудљив драмски израз може се спојити са декоративном симетријом стиха ако то ради уметник обдарен обама овим талентима, и ако их је упоредо неговао.

Шекспиру ни најмање није сметала конвенционална обавеза да своје драме пише у стиховима, сматрајући тај стил најпростијим и најлакшим.

Но све и да је требало да се изражава у прози, сви његови дијалози и сва узвишена места би била исто тако изврсна, чиме би нас поштедео приличног броја неримованих стихова у којима је мисао сасвим банална а израз (премда ефектно смишљен) ипак неоправдано помпезан.

Но много је места у којима декоративно и драмско не само да штимују, већ стреме ка иначе недостижном врхунцу, тако усклађени.

Расположење као кључ

Исто је и у музици. Када се нађе чудесно талентован и и темељно школован музичар, као Моцарт, који је срећним случајем и драматичар Молијеровог ранга, њега не само да не омета обавеза да компонује оперу са затвореним нумерама, већ му то заправо штеди напор и промишљање.

Без обзира у каквом је драмском расположењу, он га лакше изражава изврсним музичким стиховима него што може у прози да га изрази драматичар једноставног, једностраног талента. 

Као и обично, дидактичари су ту да помрсе конце. Од низа генерација студената је професорски кадар захтевао овакав дуални стилски принцип.

Колико је такав захтев био неразуман - будући да симетрична версификација није сама по себи вредност - толико је и незналачки - јер чак ни поменути светли примери нису увек, или бар често, успевали да комбинују драмски израз са симетричном формом. 

Тако имамо у „Дон Ђованију“ арије чије изванредно узражајне уводне фразе прелазе у чисту декорацију, са драмског становишта гротескну барем исто колико је са декоративног становишта гротескна арија Албериха који, оклизнувши се, више кија него што пева из муљаве Рајне.

Треба поменути и масу безобличних, тзв. сувих рецитатива који раздвајају ове симетричне нумере и који би могли постићи знатну драмску и музичку тежину да су тематском разрадом били логично уткани у музичку структуру дела.

Коначно, Моцартова најдраматичнија финала и ансамбли су више-мање у сонатном облику, слични симфонијским ставовима, и стога се морају сврстати у музичку прозу.

А сонатни облик прописује понављања и завршне делове којих нема у потпуно неконвенционалној форми коју је прихватио Вагнер.

Све у свему, форма „мустра за џемпер из Бурде" комотнија је и за понављање и за конвенцију од форме „варијације на слободна расположења".

И што је таленат скученији, уметник ће пре прибећи првој, не би ли помогао својој инвенцији.

број коментара 0 Пошаљи коментар