Епископ Иринеј о Мокрањцу и Вуку

У истраживањима, није ништа необично, често не откријете оно за чиме трагате, већ нешто друго што је врло занимљиво и требало би пренети јавности. Трагајући за датумом смрти Павла Хорстига, пуковника и заступника „Крупа“ за Србију, пронашао сам у часопису „Неимар“ текст о преносу посмртних остатака Стевана Стојановића Мокрањца из Скопља у Београд 27. септембра 1923.

Стеван Мокрањац је умро у Скопљу, у ноћи између 16. и 17. септембра (по старом календару) 1914. године, где се склонио од ратних тешкоћа. Велики композитор је већ неколико година имао тешко обољење јетре и није могао да подноси ратне тешкоће. Зато су га преселили у Скопље али је убрзо умро. У Скопљу је и сахрањен.

Часопис Неимар (Београд, 1923, број 021) пише да је иницијатива за преношење посмртних остатака из Скопља у Београд потекла од Ђорђа Вајферта, који је, како кажу, „примио на себе и трошкове око тога; а у самом преношењу узеле су корпоративно учешће све просветне и хуманитарне установе. Била је то једна величанствена поворка какву Београд не памти".

О великом догађају од 27. до 30. септембра 1923. извештавали су дневни листови Политика, Време, Правда. Бранислав Нушић је написао текст о Мокрањцу који је Политика штампала на насловној страни.
Имајући у виду неке савремене оцене, посебно је занимљиво, с обзиром на то да је Стеван Стојановић Мокрањац био члан слободнозидарског савеза, какав је однос према њему имала црква. Ево како је о томе писала Политика (Београд, 30. септембар 1923, страна 5).

„Јуче пре подне, био је у Саборној цркви изложен ковчег са посмртним остацима Ст. Ст. Мокрањца. Црквени свећњаци били су увијени у црно, а катафалк је закривало зеленило. И око ковчега били су 'на покој' постављени олеандри, палме и зимзелени. Цело то преподне долазили су не смо Београђани него и многи други из целе наше земље да се поклоне Мокрањцу.

После подне у два и четврт у препуној цркви почело је опело. Чинодејствовао је г. Иринеј, епископ бачки, као заменик патријарха, са дванаест свештеника. Одговарало је Београдско певачко друштво певајући Мокрањчево Опело у фис-молу и Свјати Боже од Ст. Христића. Двор је замењивао г. пуковник Радиша Николић, а владу су представљали г. М. Трифуновић, министар просвете, и г. В. Јањић, министар вера. (...)

При крају опела, одржао је говор г. Иринеј, епископ бачки. Истакао је покојникове заслуге за цркву и црквено пјеније.

„Али ‒ рекао је г. Иринеј ‒ када пок. Мокрањац и не би имао тих заслуга за цркву, опет би наша Српска православна црква морала да му буде дубоко захвална. Јер када бих хтео да поредим њега са којим другим нашим великаном, нашло би се само једно име, а то је Вук Караџић. Као што је Вук Караџић прикупљао наше народне песме, и прибавио нам тим песмама завидно место међу културним народима, тако је и Мокрањац прикупио наше мелодије. Али пошто је имао уметничку душу и научни ум, па песмама давао свој уметнички отисак и проналазио дотле непозната правила у науци музике, он је можда и премашио Вука. За све те његове заслуге, зато, долазим да му, у име цркве, у име Њ. С. патријарха, у име своје, изразим захвалност и да се помолим Богу за покој његове душе".

Судећи по овом цитату из Политике, црква је била „захвална" Вуку и Мокрањцу због њиховог доприноса култури али и духовном животу народа из кога су потекли и за који су пожртвовано радили до краја свог живота. Из овог цитата говора г. Иринеја може се закључити да су и њихове заслуге за цркву вредне поштовања.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(понедељак, 11. мар 2019, 17:34) - anonymous [нерегистровани]

Ипак хвала...

...Иринеју Ћирићу за писменост и све што је урадио, и Мокрањцу што је записао српско народно црквено певање, а Вамам минус за правопис који очигледно, нисте научили! (А ни Вукову ћирилицу!)

(понедељак, 11. мар 2019, 08:51) - anonymous [нерегистровани]

ipak...

Sto se Vuka tice mozemo se pozvati na njega samog da se gorko pokajao so je upropastio srbski politicki projekat omogucivsi Srbima katolicima kojih je bilo 2-3 miliona da budu progutani of Hrvata i da se odrode, postavsi najveci neprijatelji svog dojucerasnjeg naroda srbskog. za nemackih arhivama prodavane srbulje dobijene od manastirskih igumana na veresiju se nikada nije pokajao. to bi kostalo ako en glave za vreme Milosa Obrenovica, onda vecne sramote i odbacivanja od citavog srbskog naroda. "Crven ban" kao zbornik pornografskih narodnih pesama nije uopste trebalo prikupljati, vredjati onovremena crkvena lica nasilnim odrezivanjem crkv.sl. izraza iz narodskog tek oknjizevljenog jezika takodje je previse veliki minus da bi Vuk mogao da bude rodonacelnik ili otac srbske pismenosti.
Mokranjac iako doista revnosni sakupljac narodne napevne umetnosti kapa dole - ali zasto je morao da bude mason? Danasnja podrobna istrazivanja govore u prilog antihriscanstvu listom svih masonskih loza...
Iz ugla Crkve, vere, i zivota vernika jedino moguce tumacenje je na zalost propast njih dvojice u vecnosti. RUsi su imali Vladimira Dalja, koji niti je poput Dositeja proklinjao zvona i praporce, niti je bio clan bilo kakvih masonskih loza, vec radnik Ministarstva unutrasnjih poslova, vrhunski inspektor i ostao je u svetlom secanju svih Rusa, te o njemu postoji samo jedan narodni stav, ne podvojenost! dakle moglo se. Srbima veliki minus, a Irineju backom u ono vreme isto veliki minus zato sto je precutao istinu i time narod gurnuo u iskusenje da smatra kako su ova dvojica ipak Bogu ugodili.

(недеља, 10. мар 2019, 15:45) - anonymous [нерегистровани]

Забога,

па Мокрањац је записао у ноте Осмогласник као најелементарнију ствар у црквеном певању, потом целу Литургију, опело... А био је дугогодишњи професор београдске богословије!