Песник Вилијам Батлер Јејтс

У време кад се Јејтс родио, већина Ираца су били римокатолици. То осећање да су само они у праву, иако су и једни и други хришћани, у Римокатоличкој и Протестантској цркви је толико снажно да је по завршетку Ирског грађанског рата и повлачења Велике Британије из Ирске, Северна Ирска морала да се изостави из свега тога.

Међутим, проблем у Ирској није био чисто верске природе. Постојало је и питање језика. Осим у неколико забачених делова земље, енглески је био матерњи језик Ираца у Јејтсово време. Био је то језик образовања, владе и књижевности, а тако је и данас, иако је национализам у међувремену многе Ирце подстакао да уче галски.

Бројни истакнути дипломци Колеџa Тринити, попут Свифта, Едмунда Берка, Оливера Голдсмита, Оскара Вајлда и Семјуела Бекета су редом били протестанти. Католике на Колеџ Тринити нису примали све до 1966. године, више од педесет година од проглашења независности. Једини начин је био да се преобрате у протестантизам. Сваки католик који је похађао школу одмах је био екскомунициран.

Већина владајућег сталежа - генерал гувернер који је живео у Даблинском замку, племство, влада, образовани сталеж и јавни службеници били су протестанти. Сељани и такозвана радничка класа били су римокатолици. У очима протестантских владара били су једва нешто више од пагана и идолопоклоника. Због тога су и чланови Јејтсове породице морали бити протестанти. У тадашњој Ирској породица надарених људи, из какве је и он потекао, тешко је могла бити другачија. Једини ирски католички писац који је у то време стварао био је Џејмс Џојс, а и он је Ирску заувек напустио чим је могао. Презирао је Даблин и језуите који су га васпитали, али је сећања на њих проживљавао током читаве стваралачке каријере. Иако је већи део детињства провео ван Ирске, а самим тим и ван Слајга, песник Јејтс га јеодувек сматрао својим домом. Отац му је био шармантан човек, ког је претежно занимао материјални, опипљиви свет. Вероватно је то био његов начин да се побуни против метафизичког аспекта религије уз коју је одрастао. Чим се оженио, одустао је од права и одлучио да се посвети уметности. Сликање је постало сврха његовог живота.

Кад је Јејтс имао петнаест година, породица се вратила у Ирску и настанила у Хоуту, североисточно од Даблина. Хоут је лепо место и у песнику је очигледно побудио инспирацију. Наиме, Јејтс је у Хоуту написао своје прве стихове.

Са оцем је сваког дана ишао у Даблин. Отац је ишао у свој атеље у улици Јорк, у близини парка Сент Стивенс Грин, а дечак у средњу школу „Еразмус" у улици Харкорт. Осетљивом дечаку је центар Даблина сигурно деловао опојно. Истим улицама је не тако давно ходио и ђакон Свифт, чије је дело „Гуливерова путовања" у великој мери допринело прочишћавању људи од охолости. Јејтс је наставио да се образује, али не на Колеџу Тринити, већ у Уметничкој школи „Метрополитан" у улици Килдар. Тамо је предавао његов отац. Извесно је да је млади Јејтс имао талента за сликарство и цртање, али је њега занимало нешто друго. У уметничкој школи се спријатељио са студентом Џорџом Раселом из округа Арма, који је у великој мери утицао на младог песника. Расел је инсистирао да га сви зову „АЕ", што су прва два слова речи „аеон" која је представљала непознат и мистичан свет који га је привлачио. До краја живота је био Јејтсов пријатељ и окосница књижевног живота у Ирској у наредним годинама. У то време Јејтс је озбиљно почео да се бави писањем поезије и објавио је две песме у Књижевном часопису Универзитета у Даблину. Тад је упознао и будуће вође ирског националистичког покрета. Даглас Хајд је посебно заговарао употребу галског језика. Џон О'Лири, националистички пропагандни говорник, подстицао је Јејтса и увео га у други важан подухват у пишчевом животу - оснивање Слободне ирске државе. Занимање за окултно Јејтс је продубио познанством с песникињом Кетрин Тајнан. Иако је била побожна католикиња и сама ни по чему окултисткиња, она је Јејтса одвела на сеансу на којој се сто померао, чуло се куцкање а мртви се јавили са оног света. Јејтса је то одушевљење држало до краја живота.

Тешко је прихватити да се Јејтс занимао за окултно, он који је одувек уживао у уређености, чије су песме доведене до савршенства и наизглед засноване на стварним животним искуствима, на његовој љубави према позоришту, политици, па чак и на брижљивом уређењу сопственог живота. Ни Кетрин Тајнан није могла да прихвати ту страну његове личности, па се због његове фанатичне опчињености духовним светом на крају удаљила од њега. Породица се тад вратила у Лондон, књижевну престоницу енглеског говорног подручја и Јејтсово боравиште током наредних двадесетак година. Година је била 1887, а Јејтс је имао двадесет две године. Убрзо је упознао Мадам Блавацку, жену која је основала Теозофско друштво и била позната, па чак и озлоглашена, видовњакиња. Мадам Блавацка је рођена 1831. године у породици руских земљопоседника и од детињства је била задојена веровањем у духове и сујеверјем њених дадиља скромног порекла. Била је непослушно дете, склона изливима беса. Ако нешто не би било по њеном, обично би уследили хистерични испади. Наводно због опкладе, са седамнаест година се удала за господина Блавацког, ком је тад било шездесет година. Брак никад нису конзумирали, а она је после три месеца напустила и Блавацког и Русију. Уз финансијску подршку свог оца, пуковника, путовала је светом и очаравала људе својим видовњачким моћима. Као и многи други широм света, од Њујорка до Калкуте, Јејтс је постао њен ватрени обожавалац. Јејтс је све то време писао поезију.

Часопис „Лежер Ауер" био је први који је у Енглеској објавио његову песму. Песма „Краљ Гол" је одисала Јејтсовим карактеристичним стилом, а познаваоци су већ тад препознали нарочиту врсту магије коју ће он у наредним годинама исткати око поезије на енглеском језику. Иако је ходао улицама Лондона, његово срце је певало о мистичним измаглицама Ирске. Тако је било целог његовог живота. Како је једном приликом изјавио, његова поезија је додиривала најдубље кутке читалачких срца. Збирка „Ошинова лутања и друге песме" објављена је почетком 1889. године и Јејтс се одмах забринуо за продају и пријем овог његовог дела. Збирка је наишла на добар пријем и у Лондону и у Даблину. Тад је у његов живот ушла Мод Гон. Дошла је да упозна његовог оца и занимала се за ирски националистички покрет. Иако је њена мајка имала енглеску племићку титулу а отац јој је био пуковник у енглеској војсци, Мод је била права ирска револуционарка. Била је лепа, шармантна, паметна и талентована и потпуно је очарала Јејтса. Нажалост, она је у њему видела идеално оруђе за свој подухват ослобођења Ирске од енглеског јарма. Делила је његово занимање за спиритуализам. Рецимо, с времена на време би симболично пуштала птице из кавеза, али његова љубав је није занимала. Онда кад он није писао песме о ирском национализму какве је она желела, постајала је изразито хладна према њему. Па, ипак, он је неко време био сасвим опчињен њом и извесно је да му је послужила као инспирација за неколико лепих љубавних песама. Ирски народ је и дан-данас сматра анђелом светлости. Јејтсов таленат је убрзо признат и он је постао кључна личност књижевног света у Лондону. Упознао је Оскара Вајлда, који га је подржавао, а 1891. године је основао Ирско књижевно друштво са огранцима у Лондону и Даблину. Мод Гон је и даље утицала њега и послужила му је као инспирација за прву драму. „Контеса Катлин" је премијерно изведена тек 1899. године због мноштва политичких и верских контроверзи.

У међувремену, Јејтс је 1894. године написао и продуцирао још један драмски комад „Земља коју срце жели". У поетском смислу је био изванредан, али је сценски био готово неизводљив, јер је захтевао главну глумицу са даром за глуму, плес и рецитовање поезије. Па, ипак, овај комад је забележио мањи успех. Јејтсова драма „Контеса Катлин" била је једна од првих поставки у позоришту. Кренули су с пробама у Лондону са Енглескињом Меј Вити у главној улози, али су убрзо настале контроверзе. Кружиле су гласине да је представа јерес, а ирски кардинал је објавио да ниједан католик не треба да је гледа. Од групе студената је стигло протестно писмо, а Јејтсу су и његови католички пријатељи ускратили подршку. Јејтс је једне вечери позвао полицију како би се постарала да не буде нереда. Током читавог извођења публика је трупкала и викала у знак протеста и подршке, али је све то Јејтса и читаво позориште довело у жижу јавности. Он је ипак настојао да покрене ирско позориште, па су противљења убрзо утихнула. На крају је позориште „Еби", касније названо по улици у којој се налазило, ипак основано, а Јејтс је стекао углед као присталица ирске националистичке обнове.

Песма „Ускрс 1916", коју је написао неколико недеља после устанка, једна је од његових најдирљивијих песама. У наредних неколико година, све до проглашења независности 1923. године, Јејтс је за Ирце био гласноговорник њихове борбе. Године 1917. Јејтс се оженио Енглескињом Џорџи Хајд - Лиз. Сви његови ирски пријатељи су је прихватили и брак им је био срећан. Од 1910. године, кад је објавио збирку „Одабране песме", Јејтс је примао државну пензију из буџета енглеске владе. Он и Џорџи су добили двоје деце. Године 1922. купили су кућу на адреси Мерион Сквер број осамдесет два у Даблину. Јејтсов пријатељ из школских дана, песник А.Е, живео је у суседној кући. Јејтс је тад већ уживао велики углед. Ситуација у Ирској је достигла тачку кључања, и убрзо је дошло до проглашења Слободне Државе Ирске и независности од Велике Британије. Почетком 1923. године Јејтс је постављен за сенатора. До краја његовог дугог живота, Јејтса су Ирска и остатак света донекле сматрали зачараним бићем. Неколико пута је посетио Сједињене Државе, где је одржао успешна предавања о својој поезији. Наставио је да подржава позориште. Чак је за потребе позоришта „Еби" превео Софоклово дело „Едип на Колону". Бранио је Шона О'Кејсија кад је његов комад „Плуг и звезде" наишао на оштре критике публике.

У старости му је здравље било нарушено, па се породица преселила у Италију, а затим и на југ Француске, да би се склонила од влажне климе. У јануару 1939. године Јејтс је преминуо у Рокбруну на Азурној обали, где је и сахрањен. Године 1948. његове остатке су пренели у Драмклиф, у округу Слајго. Он данас почива у подножју Бен Балбена, где је први пут искусио мистерију ове древне земље и осетио потребу да својом изузетном поезијом просветли животе својих земљака.

Приредила:Тања Чанић-Млађеновић

број коментара 2 Пошаљи коментар
(среда, 27. феб 2019, 11:37) - Jelena Vladic [нерегистровани]

Re: A Nobelova nagrada za knjizevnost?!

Kako mrzim ove hejt komentare (da, gospodjo komentatorko, danas ih zovu "hejt komentarima" smetalo vam to ili ne). Bas sam uzivala u tekstu, hvala na izboru pesnika!

(субота, 09. феб 2019, 13:21) - anonymous [нерегистровани]

A Nobelova nagrada za knjizevnost?!

Za gospodju Canic-Mladjenovic je nebitna cinjenica to sto je Jejts dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost 1923. godine... Takodje, nije ni pomenula njegov veliki uticaj na svetsku peziju...