Становање у средњовековној Србији

Раздобље обухваћено истраживањем српских историчара, археолога и историчара уметности, у књизи на енглеском језику „Daily Life in Medieval Serbia” („Свакодневни живот у средњовековној Србији”) групе аутора, прати друштвени живот Срба од средине 12. до средине 15. века, до турских освајања, о чему је било највише извора.

Свакодневни живот становништва у средњовековним српским земљама одвијао се у зависности од друштвеног слоја коме су групе и појединци припадали. Сеоско становништво највише времена проводило је у пољским радовима, док су се током зиме, у време мировања вегетације, занимали израдом производа који су се могли радити у кућној радиности.
Становали су у врло скромним зградама, које су биле често једноспратне, превасходно рађене од дрвета и покривене крововима од сламе. Такве куће могу се и данас видети у забаченим планинским пределима. Приземље је било озидано каменом и блатом, а изнад приземља налазила се кућа брвнара која је имала две просторије: једна просторија, која била укопана, имала је огњиште, друга, која се налазила изнад, представљала је простор за спавање. У приземљу је обично држана стока, да би се простор изнад грејао.

Међутим, за разлику од сеоске куће, нажалост, ни данас поуздано не знамо како је изгледао двор српског владара. Српски владарски дворови, за разлику од оновремене Европе, нису се налазили у замковима, нису били грађени од чврстог материјала. То су били комплекси веома луксузно уређених дрвених зграда. Били су прилагођени животу владара који није био изложен унутрашњим непријатељима. Врло дуго српски владар не живи у замку. Модел српског владарског седишта, какав смо имали у области Раса ‒ отворени дворови, увек са једном тврђавом која се налази у близини и која је служила као прибежиште, уколико дође до одређене опасности.
Исто је било и када се српско владарско седиште преселило на Косово, у подручје око данашњег Урошевца.

Недавно истражена цитадела на Новом Брду била је седиште војводе који је управљао Брдом у име српског владара. У том комплексу налазе се војводска палата, остаци пратећих зграда, једнобродна црква. Посебно су занимљиви остаци веома малог, приватног купатила. То је једини пример те врсте који данас имамо на подручју средњовековне Србије.

„Нажалост, град Ново Брдо није до краја истражен ‒ у њему постоје улице и куће и оне се назиру ‒ остаци улица и кућа. Сребреница исто тако. Међутим, оно што се зна, то је да је центар градског живота увек био трг", наводи један од аутора студије, др Марко Поповић. Ту се вршила размена добара, људи су се окупљали, обављале су се светковине, ту су биле зграде. То знамо из Сребрнице ‒ доле су били дућани а горе на спрату се становало. Тако је изгледао ужи градски центар. Остали део града се није много разликовао од руралних целина. То су биле куће са окућницама, са баштама и слично. Градови нису имали бедеме. Само најважнији део града је био опасан бедемима, као што је био, на пример, у Београду Доњи Град или у Новом Брду, где је постојала једна земљана палисадна ограда око средишњег дела града где се налазио трг.

Остаци дворова нађени су само у последњем раздобљу живота српске државе и налазе се у Смедереву. Од средине 14. века владарска средишта полако се померају у градове који су били опасани бедемима, и већ од краја 14. и почетка 15. века двор се сели у замак. Први такав модел, замак деспота Стефана Лазаревића, налази се у Београду, али је врло мало трагова остало.

„Али остаци двора који се налазио у Смедереву ‒ то је онај такозвани смедеревски Мали град, који представља замак са дворским зградама, он је археолошки истражен и знатно боље сачуван, тако да имамо и остатке престоне дворане, магна сала аудијенције, где је деспот Ђурађ примио млетачке посланике и потписао уговор са Венецијом 1434. Такав замак, као место становања, није се уопште разликовало од сличних примера западне и средње Европе. У њему је био центар јавног живота а центар свакодневног живота била је велика дворана. У њој се обедовало, ту су се приређивале гозбе, примали посланици, посетиоци. Изван те велике дворане биле су приватне просторије у којима је обитавао власник замка, владар или властелин, а има примера да се у том комплексу обично налазила и дворска црква, дворска капела. Најлепши пример те врсте је замак Маглич, који је припадао архиепископу Данилу Другом", закључио је др Марко Поповић.

број коментара 2 пошаљи коментар
(петак, 13. јул 2018, 15:11)
anonymous [нерегистровани]

Увек ме је занимало-

-како се одвијао свакодневни мирнодопски живот у тим грађевинама.
Како су се грејале просторије властеле, "дневни боравак" и собе за спавање?
Како и где су одржавали личну хигијену?
Шта је са дневном светлошћу јер, претпостављам, да нису имали стакло на прозорима? Јесу ли живели у мраку, или на промаји?
Шта се јело када нису биле гозбе и како је чувана храна од кварења?
Шта се облачило обзиром да је било хладно и како се нису смрзавали да се доњи веш почео носити много касније?
Мислим да су ово питања која су дуго већ без одговора, а да многе интересује све ово што сам навео.

(уторак, 10. јул 2018, 15:28)
anonymous [нерегистровани]

Mrki

Cemu sluze ovakve knjige? Imamo izvestaje o bogato uredjenim kucama na Rudniku, a nas "strucnjak" pise kako nista nemamo.