Шаљива штампа као историјски извор

О многим догађајима који су битни за проучавање прошлости писали су хумористи и сатиричари. Увидом у старе листове, часописе и друге шаљиве публикације могуће је установити хронику догађаја посматрану кроз призму сатире и хумора. Циљ тих гласила је да забави и насмеје читаоце, али понекад, и да обави неке друге задатке, од финансијских до политичких. Логично је питање: шта за историчара значе шаљиве публикације када свестрано сагледавају једно друштво у одређеном периоду?

„Сатира и карикатура могу дефинитивно да историчарима данас послуже и као историјски извор. И то као историјски извор првог реда. Кроз посматрање и анализу сатире и тема које су обрађивали сатиричари тог времена, можемо да установимо где су биле границе цензуре, а где су престајале, које су то биле теме које су тиштале и самог сатиричара, али и друштво у име којег је говорио, али можемо, с друге стране, некако да видимо и где су биле границе слободе мисли" - каже за РТС историчар Немања Девић.

Да би се сачували од могућих невоља, да би избегли казне, најчешће затвор, сатиричари су прибегавали коришћењу псеудонима. Ма колико била оштра, сатира је по неким мишљењима често, мада нерадо, ублажавала горуће проблеме.

„У неким савременим тумачењима, сатира и карикатура се посматрају и као одсуство храбрости да се неки стварни проблеми назову својим правим именом и да критичари заиста потпишу ту своју критику. Тако је, на један безазленији и суптилнији начин, режим могао да буде критикован, тако што се према њему није усмеравала отровна жаока, која би изазивала политичке сукобе и расцепе, већ је изазивала смех" - сматра Девић.

Сличне ставове о шаљивим публикацијама као историјском извору има др Данко Леовац, доцент Филозофског факултета у Београду. И Девић и Леовац су говорили о српској сатиричној штампи у другој половини 19. века. Др Данко Леовац каже:

„У то време једне јаке цензуре већина сатиричара често и најчешће писала је под псеудонимима или шифрованим именима, тако да се најпре мора открити ко су биле те личности које су писале, с друге стране, увек се мора водити рачуна о томе какви су били њихови политички назори, односно каква је била њихова политичка оријентација, да ли су они били уз власт, зашто су критиковали власт и слично. У сваком случају, сатира може бити један од важних, и сатирични листови могу бити један од важних извора за осликавање самог духа времена тог периода."

Хумор и сатира нису увек безазлени, или оштри у мери која се може и мора толерисати. Понекад су и они у функцији власти и политике, јер и опозиција има своја сатирична гласила. Немања Девић указује на пример који се не сме заборавити:

„У српском случају, улогу сатире можда је најбоље испитивао историчар Милан Ристовић, који је у својој студији Црни Петар и балкански разбојници приказао како се у Немачкој, кроз њихове сатиричне часописе, приказивао однос према Србији и Србима, како су ти стереотипи, испрва настали заиста кроз неку врсту хумора, с временом постајали политички наручени, доводили до исмевања, и тиме припремали немачко јавно мњење за оно што ће се десити у Првом светском рату (када је то јавно мњење било припремљено) да је то нека врста реалног и заслуженог кажњавања Србије и српског народа."

Историчари др Данко Леовац и Немања Девић говорили су у оквиру пројекта нашег програма „Хумор и сатира 1830‒1914".

 

 

број коментара 0 пошаљи коментар